Горе од короне – човек који не саосећа са другима

0
девојка
Фото: Pixabay.com

Није најгоре, што нас је снашло пандемија вируса корона. Најгоре је што је човек изгубио осећај за човека. Туђе борбе су неприметне и прескачу се као ластиш. А ластиш некада сигурно пукне и о исти се удавиш. А онда се питаш зашто.

Зато што је требало да будеш човек.

Зато што то ниси.

Зато што ти је вера лажна, а руке прљаве од беса.

Људи нестају од злобе, не од вируса. Не поштују земљу, којом ходају, небо, под којим су сигурни, љубав, која им је пружена. Грабљивост је убила птицу грабљивицу. Зато их је све мање.

Ако се питате, зашто се овај тренутак живота претворио у Чистилиште, станите испред огледала, па нађите одговор у својим очима. Поглед је постао убица људских душа. Тамо све изгори, пре правог пожара. Човек је крив, што свет нестаје. И уопште није полако. Сасвим је брзо. Док се један човек утапа, други гура да што пре потоне. А некада смо сви заједно котрљали камен уз брдо, па славили успех озарених лица. Поглед је био кристално чист, а руке беспрекорно нежне и истрајне. Сад да руке намажеш чиме хоћеш, оне су грубе, јер је човек постао груб.

-Како неко може да иде у Цркву, а превише се уздигао и мисли само на себе?

-Човек некад мисли да је то једини његов спас. И био би, да је искрене и чисте душе ступио на праг једног Храма. 

Видела сам тамо свакојаке људе… Јесте уточиште, али човек није човек и онда све то бадава. Све више таквих, а свет се гаси. Како!?

Нисмо довољно чисти, нити смо довољно разумни.

Негде грешимо, а не исправљамо.

Некуд журимо, а не стижемо.

Као велики смо, а нисмо свесни колико смо мали.

То нас убија, не примећујемо.

Ако ниси ту, када дете заплаче, када село гори, кад се љубав гуши, кад те неко горко тражи, како си то човек!? Ко те је то слагао!?

devojka-tuga
Фото: Pixabay.com

-Дао сам све, што сам имао. Сад кад мени треба, нема никога.

-Нека. Не тугује се због тога. 

„Вратиће ти ко треба!“

Погрешно се молимо. Лоше се опходимо. Добро газимо. Китимо се туђим заслугама. Глуматамо редовно, волимо само ванредно, по потреби, тек да нисмо сами. А у ствари, толико смо сами, да небо почиње да бива лажно плаво.

-Чу’ ли ти за страшне пожаре, за болесне и гладне?

-Ја јесам. Него ти ниси. Кад све изгори, ваљда ћеш да схватиш зашто си такав, какав јеси. Бринеш, кад знаш да си крив. Све ти смета, све те мучи…

– Jа сам значи, крив и за пожар и за болест!? Ма дај…

– Видиш… када би сви признали свој део кривице, можда би свет био рај. Али то се, очигледно, не дешава.

Људи се непрестано питају, зашто је овај урадио ово, а онај оно, уместо да виде шта су то они скривили најпре себи, па другима. Дотле, не би требало да се појављујеш нигде, док не признаш себи ко си и какав си. Јесте, најтеже је победити себе, али то је после твој мир.

Све у свему, није корона оно најгоре, што нас је снашло. Најгоре је што смо сами себе снашли, превише лажни, превише сами.