Ложим се на уметнике. Цео живот. На писце, песнике, сликаре, музичаре. Волим их. Волим их, јер су депресивни, сјебани, усамљени, без подршке, љубави и разумевања.
Волим их, јер просипају душу у својим делима и стварају крвљу и сузама. Зато што пијани пишу или певају. Зато што воле жене и зато што су им жене инспирација. Зато што су другачији, што не разумеју свет и свет не разуме њих.
Волим их, јер су порочни, сломљени, уништени у раскораку између стварног света и стихова, слика. Волим их, јер су бесмртни и живе у својим делима. Волим их, јер су у зачараним круговима туге и тугу носе као срећу.
Волим их, јер само уметник може да воли уметника.
Ложити се на уметност је прелепа ствар. Ложити се на уметника је зајеб. Уметник не треба да се заљубљује у другог уметника.
А ја?
Ја… цео живот, ложим се на уметнике.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
