Милан Цаци Михаиловић је српски позоришни, филмски и телевизијски глумац. Био је стални члан Атељеа 212 до пензије. Одиграо је 140 позоришних представа и снимио 130 филмских и телевизијских улога и 700 радио драма. Његове најпознатије улоге су у серијама „Шешир професора Косте Вујића“, „Стижу“, „Цват липе на Балкану“ и „Непобедиво срце“.
Како сте заволели глуму и када сте одлучили да ће глума бити ваш животни позив?
То је кренуло од раног детињства, захваљујући мојим родитељима, који су нас браћу, а нас је било као мале водили у позориште. И данас памтим тај тренутак када сам ушао у позориште и када се дигла завеса, не могу да се сетим која је то представа била и видео сам један други свет и тако заволео позориште.
Редовно смо одлазили у позориште и на драму и на комедије и то је вероватно оставило своје последице. Након тога дошла је Гимназија и у њој су почеле да се праве представице, приредбе, драмска секција и некако било је логично да кренем тим путем.
Пре него што сте уписали глуму на Академији уписали сте југословенску и светску књижевност и завршили сте прву годину на Филолошком факултету. По чему памтите ту прву годину књижевности?
Зашто сам уписао књижевност? Остао сам дуго на летовању и прошао је рок за пријемни испит. И онда сам својом девојком, садашњом својом супругом из Гимназије кренуо на Филолошки факултет.
О догађајима на Филолошком факултету могао бих да вам причам три дана, било је ту исто занимљивих ствари, а које су те ствари то су изузетни професори, који су тада предавали књижевност. И издвојићу једног који се звао Рашко Димитријевић, чувени професор светске књижевности и сјајан говорник, кога сам стицајем околности обилазио округло двадесет година, јер је његова кућа наслоњена на Атеље 212.
Ваша прва улога у позоришту је у представи „Сарајевски атентат“ . По чему памтите своју прву представу Сарајевски атентат и улогу Гаврила Принципа?
За мене то је једна изузетна улога и ја сам мислио када сам био млад да се људи након четрдесет година рада не сећају својих улога. Ја се те улоге и представе сећам као да је јуче било, а замислите тек за младог глумца који је добио прву главну улогу и у Народном позоришту и то улогу Гаврила Принципа у Сарајевском атентату.
Ту сам ја био са својом класом, било је још колега. Играли су ту и Горан Султановић, Драган Максимовић, покојни Бане Замоло, Мики Манојловић… То је тада режирао чувени редитељ Арсеније Јовановић и са којим сам имао среће да радим и после много година у Атељеу 212 у дивној представи Кореспонденција по тексту Борислава Пекића.
Да ли постоји једна или више улога које вам значи?
Наравно да их има. Човеку и не мора да се допадне улога коју добије и онда када крене у процес и сваки нормални човек се труди да ту улогу одиграо најбоље што може. А често се дешава и то да глумци како народ каже праве питу од нечега, од чега се не прави. У ствари то значи да глумци направе добру улогу ни од чега.
Поред глуме бавите се и писањем поезије и објавили сте неколико збирки песама. Шта поезија представља за вас?
Видите ја сам одувек писао и бележио. У Гимназији све је битно са киме си у контакту, имали смо дивног професора, који нас је анимирао. Имали смо школски лист, па смо ми ту објављивали своје песме и прозне текстове, па добијали награде. Онда је то тако и остало. Тако да човек ради свој посао, али увек има времена за још нешто додатно што га испуњава. Ја сам до сада објавио једну збирку песама за децу, једну збирку љубавне поезије и објављујем у разним часописима.
Написали сте књиге „ Успомена из Атељеа 212 I, II, III“ и „Чаробњак Радмиловић“ које говоре о бројним анегдотама из српског позоришта. Која је прва анегдота која вам падне на памет из прва три дела Успомена?
Рецимо сад је модерно да жене иду код пластичних хирурга или додају нешто себи или одузимају, дограђују и усне и груди и задњице и све живо. Једне вечери сам седео са великим глумцем Љубом Тадићем у бифеу и једна наша колегиница која је урадила тај лифтин, затегла се максимално и доминирале су само те силиконске усне. И прође тако кроз бифе и гледа је Љуба Тадић и каже: „Ја знам њу и кад је била стара“.
По чему ћете увек памтити Зорана Радмиловића и шта је то што носите у срцу када спомену његово име?
Ја не бих правио књигу да нисам имао разлога. Памтићу га као дивног партнера и у позоришту није битно да ли си ти добар, а сви остали лоши. Не то је колективан посао и то је добро за свакога ако су сви добри. Тако да је Радмиловић био фантастичан партнер и колико је он био бољи, био си бољи и ти поред њега. То је једна важна ствар по којој ћу увек памтити Радмиловића. Био је заиста фантастичан партнер.
Ваша порука за младе.
Млади треба да мисле својом главом и треба да буду храбри, јер се не каже џабе да на младима свет остаје. Не смеју да буду поводљиви. Не смеју да буду ни у чијој власти, поготово у власти власти.
Увек треба да имају свој став ,јер младошћу се најбоље и најлакше долази до резултата, до истине. Људи старе и калкулишу, ја ћу да будем са овим због нечега. Млади не калкулишу, а они који то раде, одмах се види. Ја верујем младим људима, ја сам увек уз њих. И сада на протестима које они организују ја њих подржавам. Јер сматрам да су млади увек у праву.
На протестима претходне године на Универзитету ја сам био на путу. Сутрадан ја сам отишао на Универзитет и младима сам се обратио и рекао им да се сећам давне 1968. године када је Зоран Радмиловић дошао на тај исти Филозофски факултет и штрајковао глађу, подржавајући младост. Младост није зла, није покварена у великом проценту. Тако да је треба подржавати.
Разговарала Мирјана Ранђеловић
Топличанка је душа од жене.
