Milan Caci Mihailović je srpski pozorišni, filmski i televizijski glumac. Bio je stalni član Ateljea 212 do penzije. Odigrao je 140 pozorišnih predstava i snimio 130 filmskih i televizijskih uloga i 700 radio drama. Njegove najpoznatije uloge su u serijama „Šešir profesora Koste Vujića“, „Stižu“, „Cvat lipe na Balkanu“ i „Nepobedivo srce“.
Kako ste zavoleli glumu i kada ste odlučili da će gluma biti vaš životni poziv?
To je krenulo od ranog detinjstva, zahvaljujući mojim roditeljima, koji su nas braću, a nas je bilo kao male vodili u pozorište. I danas pamtim taj trenutak kada sam ušao u pozorište i kada se digla zavesa, ne mogu da se setim koja je to predstava bila i video sam jedan drugi svet i tako zavoleo pozorište.
Redovno smo odlazili u pozorište i na dramu i na komedije i to je verovatno ostavilo svoje posledice. Nakon toga došla je Gimnazija i u njoj su počele da se prave predstavice, priredbe, dramska sekcija i nekako bilo je logično da krenem tim putem.
Pre nego što ste upisali glumu na Akademiji upisali ste jugoslovensku i svetsku književnost i završili ste prvu godinu na Filološkom fakultetu. Po čemu pamtite tu prvu godinu književnosti?
Zašto sam upisao književnost? Ostao sam dugo na letovanju i prošao je rok za prijemni ispit. I onda sam svojom devojkom, sadašnjom svojom suprugom iz Gimnazije krenuo na Filološki fakultet.
O događajima na Filološkom fakultetu mogao bih da vam pričam tri dana, bilo je tu isto zanimljivih stvari, a koje su te stvari to su izuzetni profesori, koji su tada predavali književnost. I izdvojiću jednog koji se zvao Raško Dimitrijević, čuveni profesor svetske književnosti i sjajan govornik, koga sam sticajem okolnosti obilazio okruglo dvadeset godina, jer je njegova kuća naslonjena na Atelje 212.
Vaša prva uloga u pozorištu je u predstavi „Sarajevski atentat“ . Po čemu pamtite svoju prvu predstavu Sarajevski atentat i ulogu Gavrila Principa?
Za mene to je jedna izuzetna uloga i ja sam mislio kada sam bio mlad da se ljudi nakon četrdeset godina rada ne sećaju svojih uloga. Ja se te uloge i predstave sećam kao da je juče bilo, a zamislite tek za mladog glumca koji je dobio prvu glavnu ulogu i u Narodnom pozorištu i to ulogu Gavrila Principa u Sarajevskom atentatu.
Tu sam ja bio sa svojom klasom, bilo je još kolega. Igrali su tu i Goran Sultanović, Dragan Maksimović, pokojni Bane Zamolo, Miki Manojlović… To je tada režirao čuveni reditelj Arsenije Jovanović i sa kojim sam imao sreće da radim i posle mnogo godina u Ateljeu 212 u divnoj predstavi Korespondencija po tekstu Borislava Pekića.
Da li postoji jedna ili više uloga koje vam znači?
Naravno da ih ima. Čoveku i ne mora da se dopadne uloga koju dobije i onda kada krene u proces i svaki normalni čovek se trudi da tu ulogu odigrao najbolje što može. A često se dešava i to da glumci kako narod kaže prave pitu od nečega, od čega se ne pravi. U stvari to znači da glumci naprave dobru ulogu ni od čega.
Pored glume bavite se i pisanjem poezije i objavili ste nekoliko zbirki pesama. Šta poezija predstavlja za vas?
Vidite ja sam oduvek pisao i beležio. U Gimnaziji sve je bitno sa kime si u kontaktu, imali smo divnog profesora, koji nas je animirao. Imali smo školski list, pa smo mi tu objavljivali svoje pesme i prozne tekstove, pa dobijali nagrade. Onda je to tako i ostalo. Tako da čovek radi svoj posao, ali uvek ima vremena za još nešto dodatno što ga ispunjava. Ja sam do sada objavio jednu zbirku pesama za decu, jednu zbirku ljubavne poezije i objavljujem u raznim časopisima.
Napisali ste knjige „ Uspomena iz Ateljea 212 I, II, III“ i „Čarobnjak Radmilović“ koje govore o brojnim anegdotama iz srpskog pozorišta. Koja je prva anegdota koja vam padne na pamet iz prva tri dela Uspomena?
Recimo sad je moderno da žene idu kod plastičnih hirurga ili dodaju nešto sebi ili oduzimaju, dograđuju i usne i grudi i zadnjice i sve živo. Jedne večeri sam sedeo sa velikim glumcem Ljubom Tadićem u bifeu i jedna naša koleginica koja je uradila taj liftin, zategla se maksimalno i dominirale su samo te silikonske usne. I prođe tako kroz bife i gleda je Ljuba Tadić i kaže: „Ja znam nju i kad je bila stara“.
Po čemu ćete uvek pamtiti Zorana Radmilovića i šta je to što nosite u srcu kada spomenu njegovo ime?
Ja ne bih pravio knjigu da nisam imao razloga. Pamtiću ga kao divnog partnera i u pozorištu nije bitno da li si ti dobar, a svi ostali loši. Ne to je kolektivan posao i to je dobro za svakoga ako su svi dobri. Tako da je Radmilović bio fantastičan partner i koliko je on bio bolji, bio si bolji i ti pored njega. To je jedna važna stvar po kojoj ću uvek pamtiti Radmilovića. Bio je zaista fantastičan partner.
Vaša poruka za mlade.
Mladi treba da misle svojom glavom i treba da budu hrabri, jer se ne kaže džabe da na mladima svet ostaje. Ne smeju da budu povodljivi. Ne smeju da budu ni u čijoj vlasti, pogotovo u vlasti vlasti.
Uvek treba da imaju svoj stav ,jer mladošću se najbolje i najlakše dolazi do rezultata, do istine. Ljudi stare i kalkulišu, ja ću da budem sa ovim zbog nečega. Mladi ne kalkulišu, a oni koji to rade, odmah se vidi. Ja verujem mladim ljudima, ja sam uvek uz njih. I sada na protestima koje oni organizuju ja njih podržavam. Jer smatram da su mladi uvek u pravu.
Na protestima prethodne godine na Univerzitetu ja sam bio na putu. Sutradan ja sam otišao na Univerzitet i mladima sam se obratio i rekao im da se sećam davne 1968. godine kada je Zoran Radmilović došao na taj isti Filozofski fakultet i štrajkovao glađu, podržavajući mladost. Mladost nije zla, nije pokvarena u velikom procentu. Tako da je treba podržavati.
Razgovarala Mirjana Ranđelović
Topličanka je duša od žene.
