Млади позоришни, филмски и телевизијски глумац Никола Стошић иако рођен у Лесковцу, живи и ради у Лебану. Завршио је глумачку школу Наде Блам и Тихомира Станића. Добитник је награда за аутентичну комичну игру, најбољу мушку и епизодну улогу, а уз то важно је напоменути да је и један од оснивача театра „Гимназијалац” у Лебану, у коме активно игра 10 година.
Никола је глумио у многим представама: Мртво море за почетнике, Професионалац, Млаћеници и плаћеници… Препознатљив је по улози Манулаћа из филма „Врати се, Зоне“.
Када и како сте заволели глуму, када сте одлучили да ће она бити ваш позив?
Као мали сам стално са родитељима одлазио на позоришне представе у мом родном месту. Та магија на сцени ме је у потпуности освајала, сваки пут док бих гледао представе. Желео сам да будем део те магије, по сваку цену, тако да сам већ са шест година постао део драмског студија при Дому културе “Радан“ у Лебану. Мислим да је тада Бог одлучио да је глума мој животни позив.
Похађали сте глумачку школу Наде Блам и Тихомира Станића, по чему и како памтите тај период?
Нада и Тика су пре свега велики људи и изванредни професори. Много је било лепо радити са њима, памтим их само по добру. Пре њих имао сам још два сјајна предавача који су ми открили занат глуме, професора Душана Благојевића и Слађану Стојиљковић.
Каква је по вама разлика између позоришта и филма, где је теже играти?
Позориште је темељ сваког глумца. Али камера има своје предности. Можете да оставите кости у позоришту, ретко ко ће знати за ваш рад. Теже је играти у позоришту, ту су живи људи који прате све што урадите. Тако да се трудим да дам себе максимално, да до краја будем на висини задатка. Ако и нешто погрешиш, нема враћања, идеш даље. Публика не сме да види грешку. С друге стране, камера нам омогућава да се вратимо, колико год пута је потребно, док не дамо најбоље од себе.
Ви сте један од оснивача театра „Гимназијалац“. Да ли је било тешко основати један такав студио на југу Србије?
По доласку у Гимназију предложио сам тадашњем директору школе да оснујемо театар у склопу Гимназије. Без његове подршке и помоћи, тешко да бих успео у својој намери. Сви чланови театра су пре свега велики људи, а онда глумци.
Театар учи људе, како да постанеш и останеш човек, да не будемо сујетни и љубоморни једни на друге, него да сви будемо колектив и онда је рад на представи много лак. У театру нема звезда, јер звезде су на небу, а ми смо на земљи.
Публика вас памти по улози Манулаћа из филма „Врати се, Зоне“. Како сте се припремали за ту улогу?
У почетку је требало да играм конобара Пајчета. Месец дана пре снимања филма, редитељ Југ Радивојевић ме је позвао и рекао ми да играм Манулаћа. Послали су ми сценарио и онда сам започео да радим на лику. Пустио сам да још једном погледам први део филма, заправо Манулаћеве сцене. Никако нисам желео да имитирам Небојшу Илића, већ сам осмислио сам своју улогу. У другом делу филма Манулаћ је био паметнији и сналажљивији.
Издвојте нам неку анегдоту са снимања.
Кад смо снимали „Врати се Зоне“ у Новом Пазару, отишао сам до костима да се пресвучем и да се вратим на сет да снимам. Човек који је био у обезбеђењу, мислећи да сам њихов суграђанин, није хтео да ме пусти да уђем на сет. Онда сам објаснио да сам глумац, да је то само костим. Слатко смо се насмејали и наставили са радом. У току целог тог дана док је трајало снимање, кад год бих изашао ван сета, људи су ме поздрављали са Селам алејкум, на шта сам ја отпоздрављао Алејкум селам.
Да ли је било теже снимати серију „Ургентни центар“ или „Швиндлере“?
Улоге су се разликовале једна од друге, али ми није било тешко. Посао сам одрадио перфектно, тако да сви будемо задовољни и редитељи и публика и ја.
Сада играте и у филму „Било једном у Србији“. Да ли можете да нам откријете неки мали детаљ о својој улози?
Једна занимљива рола. Све остало видећете у филму и серији.
Имали сте прилике да глумите са старијим глумцима као што су Радош Бајић, Љиљана Стјепановић, Горица Поповић, Милан Лане Гутовић. Каква су ваша искуства и сарадња са њима?
Имам само речи хвале. Дивни људи, дивне колеге. Задовољство је било обострано, док смо сарађивали.
Какву улогу прижељкујете у будућности?
Бог ми је доделио моје улоге, само треба да их испуним.
Да нисте глумац шта би била ваша професија и шта бисте поручили младима?
Опет бих био глумац.
Да буду људи. Да унутар себе пронађу места и за друге. Да пре свега и изнад свега свако од нас буде и остане човек.
Разговарала: Мирјана Ранђеловић
Топличанка је душа од жене.
