Особе које су се усудиле да живе своје истинско биће су јунаци и јунакиње сваког доба

Николина Зобеница, академски професор Универзитета у Новом Саду, преводилац и научни радник, ове године објавила је књигу за децу „Моћно Око“, а ускоро ће се појавити и њена нова збирка прича (за одрасле читаоце) „Месечева душа“ и друге приче.

Са Николином Зобеницом разговарали смо о њеном досадашњем стваралачком раду, времену када је одлучила да своје перо усмери и на уметничку књижевност као и о томе какви су њени и утисци читалаца поводом књига које је објавила.

Поштована Николина, ова година била је плодоносна за Вас. Објавили сте роман за децу „Моћно Око“, а ускоро ће се појавити и Ваша збирка прича „Месечева душа“ и друге приче. Уметничка дела долазе након Вашег вишегодишњег научног и преводилачког рада. Како је дошло до овог искорака у дечију књижевност и књижевност за одрасле?

Књижевност је одувек била саставни део мог живота, као дете сам много волела да читам, са писањем песама сам почела када сам имала дванаест година, када се у мени и родила жеља да постанем писац, да будем део магије и радости коју сам налазила у књигама. Међутим, волела сам и стране језике и многе друге ствари, те сам у жељи да повежем своја интересовања, као и да будем „практична“, одабрала професију с којом ћу моћи да обезбедим егзистенцију.

Као природан избор се наметнуло студирање немачког и енглеског језика и књижевности, после дипломирања сам добила понуду за посао на факултету коју нисам могла да одбијем, те сам годинама градила универзитетску каријеру. У међувремену сам почела и да преводим књижевна дела, постала редовни професор и одлучила да ипак покушам да остварим оно што сам одувек желела – да постанем писац.

Идеја за „Моћно Око“ је постојала одавно, само што је тек недавно дошло време за њену реализацију. Приче пишем исто од детињства, мада је „Месечева душа“ збирка одабраних текстова насталих последњих неколико година. У суштини писање је одавно присутно у мом животу, мада се до сада нису стекле околности да могу и да објављујем.

„Моћно Око“ је роман посвећен најмлађима. У питању је алегорија наше стварности. Роман се бави темама различитости, деликвенције и опијата, али кроз причу о животу рибица у дубинама мора – између светлости и таме. Коју сте поруку желели да пошаљете овом књигом најмлађим читаоцима и да ли је наша књижевност спремна за овакво штиво?

Када сам писала овај роман, нисам размишљала о поруци. Желела сам да представим појединца који је другачији, има посебне способности и не уклапа се у окружење. Његов доживљај света и његова осећања су за мене од почетка били суштина целе приче. Када сам завршила роман и на неки начин се удаљила од њега, пожелела сам да читаоци у њему виде начин да прихвате себе у целости, да схвате да смо сви ми у реду баш такви какви смо, само је питање како ћемо своје „мане”, „слабости“ и „недостатке“ да употребимо.

Да ли је наша књижевност спремна за овакво штиво, не знам, време ће показати. Мени ће бити драго ако ова књига буде нашла своје читаоце и ако им барем мало улепша живот као што су то мени чиниле књиге у детињству.

Не можемо избећи утисак да је дидактика кроз искуство читања нешто што је основа „Моћног Ока“. Чему нас учи ова књига и да ли најмлађи читаоци могу у њој препознати облике понашања из своје околине?

Сматрам да добра књига нема само једно „право“ тумачење, те бих волела да свако у „Моћном Оку“ препозна оно што му је потребно да се осећа боље, да подстакне на размишљање и можда барем мало олакша процес одрастања и „проналажења“ самога себе.

Мене често растужује управо васпитање деце које почива на томе да нису „довољно добра“, да су „погрешна“, поруке које стижу од особа које имају велики утицај и значај у њиховом животу. Претпостављам да ће свако у овој књизи препознати оно што им је важно, шта је за њих горућа тема, шта их заокупља, било у непосредном, било у ширем окружењу. Надам се да ће им пријати, да ће их забавити и бити им од користи.

Ускоро ће се из штампе појавити и Ваша збирка прича „Месечева душа“ и друге приче. Рецензенти главне ликове прича називају јунакињама (н)овог доба. Ко су Ваше јунакиње овог, а ко новог доба? Упознајте нас са некима од њих.

Моја дивна рецензенткиња Милица Миленковић ме је, у ствари, изненадила својим судом о збирци, али управо то ми се допада, када ми читаоци укажу на неке аспекте које до тада нисам разматрала. И ово питање ме је подстакло на размишљање: Заиста, ко су моје јунакиње? За мене лично су јунакиње и јунаци овог, новог и сваког доба, одувек биле особе које су се усудиле да живе своје истинско биће, ослобођене друштвеног притиска, правећи изборе у складу са својом природом (а да, наравно, притом никога не повређују).

За жене је то углавном теже, те су у овој збирци углавном приказане девојке и жене које су у томе успеле, као и оне које су свесно одустале или чак пропале. Има овде и прича о мушкарцима, али у основи је увек исти тема: однос емоција и разума, захтева сопства и друштва, слободе и заточеништва.

Верујемо да Ваше књиге померају границе читалачког хоризонта. Какви су утисци читалаца и, док чекамо будуће доба, откријте нам на чему сада радите и да ли нас већ наредне године очекују Ваше нове књиге?

Досадашњи читаоци су истакли универзалност тема и једноставност мојих текстова, као и тенденцију да изненаде и покрену на размишљање, што ме радује. Желела бих да се моји читаоци не ограниче само на децу или жене, да моји текстосви буду лаки и занимљиви за читање и разумевање сваком ко пожели да се упозна с њима, али да их ипак дотакну, мало „жацну“. Ако то остварим, ја сам задовољна.

Померање граница читалачког хоризонта значило би да моји текстови доносе нешто другачије, што ме заиста радује, но подразумева ризик отпора – није свако спреман за нешто другачије. Мени је битно да има таквих читалаца, у овом тренутку није важно колико, већ само да има оних који желе да читају моје књиге, да има смисла и сврхе да их и даље објављујем.

Креће нова академска година, морам да се поново више посветим настави и науци, тако да следи пауза, надам се не превише дуга. Написана је прва верзија наставка „Моћног Ока“, као и „Месечеве душе“, треба радити на томе, дотеривати текст, те се надам да ће следеће године бар једна нова књига бити спремна за штампу.

Разговор водила: Милица Миленковић

Милица Миленковић