Јелена Јоцић, мастер журналистике, докторанткиња на смеру Медији и друштво на Филозофском факултету у Нишу, новинарка City Smart радија и уредница е-часописа Без лимита, у разговору за Топличанку, открива нам како је то трагати за дијамантима у мору прича обичних људи који журе за својом правдом новинарима предајући да говоре у њихово име, како је то одрастати са узором какав је Милан Пантић и да ли ће култура победити друштвену кризу. Упознајте некадашњу девојчицу из малог града на Белици и шта за њу значи живети по срцу, а не по правилима.
Поштована Јелена, Ваш стручни позив је журналистика. Мастер сте и докторанд на Филозофском факултету у Нишу. Како је дошло до тога да изаберете овај позив и колико сте и у којој мери остварили свој новинарски сан?
У улици Бранка Радичевића у једном малом граду на Белици живела је девојчица која је сањала да промени свет. У истој улици, чак и у истој згради живео је новинар који се свакодневно борио да свет буде боље место. Та девојчица била сам ја, а новинар Милан Пантић који је дао живот за своје идеале.
Слика новинара који се сваког поподнева враћа уморан с посла, али застане да поприча са комшијама, да их саслуша, да им каже по коју лепу реч, да им помогне да неки проблем реше урезала се дубоко у мом памћењу, те сам вођена сном те девојчице годинама касније одабрала баш овај позив.
Сваки проблем ма колико се он чинио малим или безначајним, свака прича која добије епилог за мене је један корак даље ка остварењу циља – бољем друштву.
С обзиром на то да сте уредница часописа Без лимита од његовог оснивања, упознати сте са свим сферама културног, друштвеног, уметничког и научног живота многих младих савремених стваралаца. Шта за Вас лично значи лимит, граница, а шта прекорачење границе?
Ја живим по срцу, не по правилима – мисао је позајмљена од Толстојеве јунакиње, али је заиста тако. Ако допустите себи да прекорачите наметнуте границе корачаћете одлучније, видећете даље и сањати више.
Често смо у прилици да слушамо о положају медија у нашем друштву, али и Ваших колега. Како бисте описали данашњу медијску сцену? Шта бисте задржали, а шта променили и унапредили на њој?
Моје колеге се данас често суочавају са притисцима само због тога што раде свој посао. То је тужна слика наше стварности. Новинари чине да проблем обичног човека постане видљив, они постављају питања и траже одговоре за грађане у име грађана, а ако их неко омета у том послу он чини лоше грађанима.
Пратите културне догађаје у Нишу. Корона је изменила наше начине живота и организације културних догађаја. Хоће ли и може ли култура пребродити кризу друштва као и наметнуту дистанцу међу људима?
Душа тражи, она вапи за лепотом: останете без даха пред неком сликом, засја суза у углу ока јер вам се учини да песник дели боли васе душе, покрене вас нека мелодија. Да, култура ће пребродити друштвену кризу јер нам је потребна да изградимо себе.
Недавно сте посетили Херцег Нови и поздравили своје пратиоце на друштвеним мрежама из Музеја Михаила Булгакова и куће Иве Андрића. Потом у Нишу сте испратили и изложбу Милене Павловић Барили. За све љубитеље културе Ваш живот и посао изгледају као нешто што би свако пожелео. Какав је осећај када сте окружени стварима и делима Булгакова, Андрића или Милене Павловић Барили?
Андрић је мој омиљени писац, а сплетом околности или можда судбином увек се сретнемо на неком од наших путешествија, тачно децинијама удаљени, али из тога произађу нека нова познанства која се касније претворе у пријатељства за цео живот, приче и успомене које се чувају у срцу, целог живота.
Увек када дођем у неки нови град прво обиђем музеје, на таквим путовањима сусрела сам се са Булгаковим, Андрићем, Селимовићем, Надеждом и многима другима.
Изложба Милене Павловић Барили у Нишу на мене је оставила посебан утисак, те сам чак питала кустосе могу ли да долазим сваког дана и уживам у уметности. Казали су ми да ће ме радо угостити, а гостопримство па још у установи културе, се не одбија.
Можда ме тамо чекају неке још неисписане приче да их откријем,а затим забележим. Како би казала моја омиљена јунакиња из књиге “Четири цариградске бајке”, у свету исписано неисписаних прича крију се многе тајне.
Активно пратите књижевну сцену. Да ли можемо очекивати да се ускоро опробате у писању неког књижевног дела или можда књигу Ваших новинарских текстова или интервјуа? Шта је оно што читаоци и пратиоци у наредном периоду могу очекивати од Вас?
Имам ту привилегију да су моји најближи пријатељи писци и песници, те ми реч никада не зафали (замислите само да једном новинару, зафали реч, шта би се догодило онда?).
Можда једног дана, када опус мојих интервјуа постане обимнији, а листа саговорника дужа све то утиснемо на папир да се не заборави. За сада немам то у плану. Заправо открићу Вам да је моја драга пријатељица књижевница Марија Маја Д. Недељковић и предложила тако нешто.
Када је о књижевности реч, поткраће се по која репортажа или путопис у мору текстова о свакодневним проблемима обичног човека, тек да му разгале душу и подсете да се и у тамном вилајету нађе по који дијамант.
Разговор водила: Милица Миленковић
