Љиљана Павловић Ћирић, наставница српског језика у основним школама „Војвода Пријезда“ (Сталаћ) и „Јован Курсула“ (Варварин) своје умеће педагошког и просветног рада уткала је у песничке речи, драмска дела и будуће књиге за децу.
Објавила је две збирке песама Од суречја до сумрачја и Сетосејачи, а ове године и драму Бајка о Пријезди и Јелици. Заљубљена у српски и руски језик, писање и наставнички позив, открива нам како је под сталаћким небом научила да кроји по мери поетског.
Поштована Љиљана, љубав према језику, књижевности, рецитовању и њено превођење у праксу школе и педагогије, императив је Вашег стварања и наставничког рада. Да ли се песникиња Љиљана разликује од наставнице Љиљане и по чему?
Поштована Милице, не могу а да не изразим задовољство што о оваквим темама разговарам са неким као што сте Ви; тако мало година, а тако импозантан књижевни рад је за Вама и око Вас. Данашње време робује (има се такав утисак) помодарском надриновинарству и квазикњижевноме стваралаштву.
Пауци (на готово свим пољима живота и стварања) јесу небо премрежили. Реткост је бити другачији, упоран у својој мисији да се права вредност препозна, издвоји и очува, а Ви то умете! Због таквих се вреди борити са ветрењачама; књижевни рад, а неретко и просветитељски, врло често бивају баш то: борба непрестана.
Треба бити кадар стићи све оно добро и вредно у животу и људима, утећи свему што је накарадно и назадно, чамовито и утапајуће и надасве – кадар на страшноме месту постојати! Ето, баш хајдучки!
Као педагог, морате бити еластични, у свакоме моменту знати да сте ви ту да нешто дате, поделите, пружите. Ви сте ту деце ради, а не обратно. У поезији сам често умела да будем херметична, па би тако мали број људи могао да разуме неке моје стихове; у просвети – тога нема и не сме да буде. Као наставница, трудим се да будем разумљива, усрдна и пуна разумевања. Таштина је болест свакога доба, па се трудим да живим и радим на један здрав и скроман начин. Сви смо ми овде на (про)путовању. Нећемо са собом понети много тога, али зато можемо оставити за собом трагове вредне постојања. У то име ваља дисати и писати.
Захваљујем Вам на лепим речима, задовољство је и велики комплимент чути их од Вас! Када сте написали свој први књижевни текст и је ли то била песма?
Врло рано сам почела да пишем у оквиру литерарне секције у својој школи. Прву песму сам написала у другом разреду, а тада су почеле и прве награде. Најпре на књижевном конкурсу у Крушевцу, потом Невенов фестивал деце песника и тако редом… златне повеље и плакете на књижевним сусретима широм наше земље..
Од суречја до сумрачја и Сетосејачи наслови су Ваших збирки песама у којима препознајемо игру речима. У неким пак Вашим другим делима препознајемо адаптацију жанрова и мотива, на пример у Бајци о Пријезди и Јелици. Да ли можемо рећи да је Ваша поетика заснована на креирању нечег новог у преображају и спајању постојећег?
Да, прва књига је збирка песама Од суречја до сумрачја која је као рукопис награђена на Драинчевим књижевним сусретима у Прокупљу златном плакетом – Ђурђевданском наградом. Она представља симбиозу неке врсте хронотопа, свега онога што је пандан реченом, а неизговорено лебди око нас, са једне стране и свега онога што представља један пан-просторни оквир наших живота. У праву сте, доста сам се у поетском стварању поигравала речима. Ако у нашем језику не наиђем на реч која одговара моме осећању (и осећају) скројим је по мери поетског. Крпим хијате у стиховима облачећи мисли у одговарајуће одоре. Зашијем, докрпим, проширим или сужавам где треба, ако осетим језичку потребу за тим. Ипак сам ја филолог за језик са срцем у књижевности.
Друга збирка Сетосејачи отишла је много даље у том погледу; књижевна критика је доста истицала моје кованице као позитивну страну Сетосејача. Обе моје збирке настајале су или пре мога рада у просвети, или док сам радила у средњим школама. Касније долази другачија фаза мога стварања, течнија, разумљивија и некако се поклапа са преласком из средњих у основне школе. Тако су настајале моје драме у стиху намењене првенствено деци школскога узраста. Може се свакако рећи да моја поетика јесте заснована на стварању нечега новог у преображају и спајању постојећег…
Како је настала Бајка о Пријезди и Јелици и која је најважнија порука овог Вашег дела?
Бајка о Пријезди и Јелици настала је када сам отпочела свој рад у основној школи ,,Војвода Пријезда“ у Сталаћу. Ту сам упознала ђаке чије су ме добре особине изузетно заинтригирале и пожелела сам да свакога од њих ставим у драму додељујући му одговарајућу улогу. Жеља ми је била да се, као школа из окружења (која не припада општини Крушевац), представимо и такмичимо на Фестивалу школскога театра (ФЕШТ-у) који се сваке године одржава у Крушевцу, а право на учешће имају само школе из те општине. Тако је настала драма у стиху са одредницом ,,Бајка“ управо зато што има неке одлике бајке: јављају се фантастична бића, персонификовани су ликови Тврђаве и Огледала, виле се такође јављају. Та драма је 2016. године донела нашој школи три специјалне награде: за оригинални текст, сценографију и очување народне традиције.
Изузетно сам поносна на своје тадашње ђаке и колеге који су са мном сарађивали око музике и режије. Недавно је та драма објављена као засебна књига и ових дана биће њена промоција, што ме додатно радује. То је један од трагова који остављам уз поруку (ону добру, стару, народну) ,,није благо ни сребро ни злато, већ је благо што је срцу драго“ или ,,није коме је речено, већ коме је суђено“. У прилог томе иде и мото који стоји на почетку књиге Бајка о Пријезди и Јелици дат кроз дијалог Пријезде и Града Сталаћа:
Пријезда:
,,Ој, Сталаћу, граде над Моравом,
прекриће те Турчин заборавом,
Прекриће те, видети се нећеш“
Сталаћ:
,,Ој, Пријезда, драги господару,
нећу турском ја припасти цару,
Нек ме Турчин жаром пали својим,
Вечно ћу се називати твојим“
Једноставно, свако од нас дугује своме завичају неки (макар како малени) дар; ја сам свој принела одру сталаћкога поднебесја. Сталаћ ме је изнедрио, Сталаћ ми је у недрима.
Пишете и за децу. Којим темама се баве Ваши рукописи посвећени најмлађима?
Тако је. Како мој живот и посао даље теку у смеру у коме су (хвала драгоме Богу) деца, све сам им и ближа. Моји рукописи за децу су доста духовити, врцави, забавни баш као што је то случај са ,,Осмим падежом“ на коме су ми сарадници Власта Ценић и Пеђа Трајковић (осврт и илустрације). Међутим, оно што су многи лепо уочили и истакли у вези са мојим рукописима намењеним деци, то је њихов едукативни карактер. Рецимо, у ,,Осмом падежу“ деца лако науче падеже дружећи се са вештицама, Совом-чаробницом и заљубљеном Јуцом.
Или, рецимо, у рукопису ,,Мала принцеза Маша“ који се изузетно допао Милутину Ђуричковићу, Мирославу Кокошару и Тодету Николетићу (рецензија), Пеђи Трајковићу (илустрације) осетна је та едукативна црта. Маша, девојчица из сивога града угроженога којекаквим индустријским новотаријама, осмишљава ,,Еколошки бонтон“ чиме жели да промени свет.
А ко ће да мења, ако не деца, зар не? На млађима свет остаје.
