Јован Јовановић Змај је пошао, клецнуо, ишао, застао. Ја сам пошла, отишла, клецнула, саплела се, пала, разбила се, устала. Пошла сам у живот, свет и провод. Боље је рећи: појурила.
Од превеликог трчања да све стигнем и зграбим – клецнула сам, јер су ме издала уморна колена и снага. Ишла сам, идем и ићи ћу. Саплела сам се о: ветрове, димове, кише, (чак и оне из очију), људе, осмехе, лажи, љубави. Укратко, саплеле су ме све временске и животне неприлике. Спотакао ме је живот.
Пала сам на школским и животним тестовима. И још увек не знам да ли сам устала, али вероватно јесам, јер и даље непрестано падам. Разбила сам се на делове и комаде.
Разлила сам се по: словима, страницана, креветима, подовима, улицама, тротоарима. Саставила сам се из пепела и стихова. И не знам да ли је то воља за животом или сам јача од смрти, а можда сам се само саставила да бих дошла на проглашење најбоље жене свог живота.
Не знам, можда. Једино што знам јесте да сам пошла, клецнула, ишла и застала. И поново ћу.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
