Марија Лазаревић, ауторка књиге Моја омиљена тетка, открива нам како је постала омиљена тетка малим и великим читаоцима широм Србије и региона. Уједно отвара нам врата чаробног света који су створили један дечак и тетка Ем дозвољавајући нам да се и ми попнемо на њихову опаку машину и, зашто да не, одлучимо баш да направимо палачинке! А палачинке су лепше уз топле јесење разговоре и топлу кафу…
Поштована Марија, за кратко време постали сте наша омиљена тетка. Да откријемо на почетку читаоцима како се то догодило?
Ја сам већ 12 година омиљена тетка једном дечаку. Избор је био на њему, јер поред мене он има још четири тетке. Да ли је ту пресудила опака машина са НЕ ПИПАЈ ручицом како у књизи описујем инвалидска колица или нешто друго, стварно не знам, али ми смо кликнули НА ПРВИ ПОГЛЕД што је и назив прве приче у књизи. Исто тако је кликнула и књига код деце.
Моја инспирација је био мој братанац. Испричала сам нашу причу у 17 кратких прича, а илустратор Душан Цветковић додао је илустрације у боји како бисмо пробудили знатижељу код најмлађе деце. Књига је 2017. године штампана уз подршку града Лесковца и на промоцијама је подељена деци нижих разреда на локалном нивоу. Тако је тетка Ем постала омиљена тетка сваком детету које је прочитало књигу.
Књига Моја омиљена тетка упознаје нас са дечаком и његовом тетком Ем. Ово је необично обична књига која нам се обраћа на посебан начин и говори своју посебну причу без предрасуда. Које предрасуде више не би требало да постоје након читања ове књиге?
Човек се не рађа са предрасудама, оне се стичу током живота. Зато је битно да свако дете прочита књигу МОЈА ОМИЉЕНА ТЕТКА и да кроз њу упозна особу која се креће другачије и само осети да таква особа може бити подједнако занимљива као што су другари из школе и да и она може бити пријатељ.
Књигу би требало да прочитају и родитељи, јер она даје одговоре на многа питања и подстиче на размишљање. Руши предрасуде и помера границе. То је књига са посебним потребама. Она има посебну потребу да вас подстакне да прихватите разлике и савладате предрасуде.
Ваша књига и мотиви из ње на бојанкама и мајицама део су интерактивних садржаја за децу у вртићима и школама. Са којим установама сте сарађивали и каква су ваша искуства?
Поред сарадње са Домом културе у Брестовцу, чији сам дугогодишњи сарадник, сарађивала сам са Основном школом „Бранко Радичевић“ у Брестовцу и околини, ПУ „Вукица Митровић“, разиграоницом у Брестовцу, Културном центру Лесковац, Библиотеком „Радоје Домановић“ у Лесковцу…
Интересовања за сарадњу изван локалног нивоа постоје, али због тренутке епидемиолошке ситуације све договоре смо стопирали.
Моја омиљена тетка део је хуманитарних лицитација за помоћ у лечењу деце и одраслих у иностранству. Све у вези са овом књигом пуно је љубави, разумевања, жеље да се помогне, мењања размишљања и света у којем живимо. Да ли Ви то имате чаробни штапић и шта бисте урадили да га стварно поседујете?
Могуће је да имам неки невидљиви чаробни штапић, јер стално наилазим на људе који желе да ме упознају и чују шта имам да кажем. Управо они ме пуне новом енергијом да идем даље. Јер добро се добрим враћа. Путем те хуманитарне акције где је новац од куповине књиге отишао за лечење деце и одраслих, књига је нашла свој пут у Србији и региону. То је дивно!
А да стварно поседујем чаробни штапић, не бих од бундеве створила кочију и живела као у бајци већ бих срушила невидљиви зид. Зид који су неки људи саградили око себе и тако постали недодирљиви. Осамили се. А човек мора да живи у заједници. Да осети и тугу и бол, радост и љубав и да то подели са другима, јер све је то живот. Живот је саткан из емоција, а из њих произилази хуманост, разумевање. Никако не смемо да дозволимо да свет постане апатично место за живот. Књига поручује да морамо да мењамо свет на боље.
Главна порука ваше књиге је да не постоје људи са посебним потребама већ људи којима су потребни посебни услови за њихове потребе. У овој реченици пронаћи ће се свако од нас. Да ли је у томе тајна моћи читања праве књиге која говори из искуства и подучава нас разлици између баријера и предрасуда?
На то питање је одговор у књизи који гласи овако:
Најгоре баријере су баријере у главама. Постоје људи који имају другачију боју косе, другачију боју очију, али и другачији боју коже. Постоје људи који не могу да виде, чују или говоре. Постоје људи који се крећу помоћу две ноге, попут тебе, или помоћу четири точка, попут мене. Мораш да запамтиш да смо сви различити, али да сви ми на исти начин плачемо и смејемо се. Ако прихватиш све те разлике и победиш предрасуде моћи ћеш да рушиш баријере попут степеника. Тада ћеш моћи да мењаш свет.
Мислим да је ту све речено.
Припремате нов садржај Моје омиљене тетке у виду друштвене игре. Како ћемо моћи да играмо ту игру и колико нам је играча потребно?
Да. То је једна врло занимљива друштвена игра за два играча којој се јако радујем. Један играч узима улогу дечака, а други преузима улогу тетке која се креће помоћу инвалидских колица.
Они желе да праве палачинке и крећу у куповину намирница где наилазе на препреке попут степеника, тротоара, неприступачних продавница, испаркираних аутомобила. Међутим, у понуди су и решења. Која? Сазнаћете ускоро. А до тада читајте књигу Моја омиљена тетка и обојите бојанку и наравно мењајте свет на боље. Ако је добро заспало у људима, пробудимо га!
