Маја Белегишанин, филолог, књижевни критичар и песникиња, објавила је неколико збирки песама, а њена најновија књига Светло препознавање представља на једном месту сакупљену и обједињену књижевну критику и есеје које је објављивала у последњих десет година.
Са Мајом Белегишанин откривамо светлост сусретања и препознавања у књижевности и ван ње, јер инспирација је сама по себи тренутак луче у којем се јављају идеје, слике, расположење и боје, које је ова значајна књижевница успела да пренесе овим разговором и на нас.
Поштована Мајо, уколико погледамо наслове Ваших књига: Испод неба, Светлосна пруга, Зимско сунце или Песме разних боја, запажамо да светлост и боје имају посебно место у Вашиј поетици. Такав је и наслов Ваше најновије књиге Светло препознавање. Да ли је књижевност за Вас светлост и зашто?
Хвала на овако дивном питању које погађа срж мог писања. Волим да у песмама прибележим оне тренутке у природи када изрони јача или слабија светлост, без обзира је ли то светлост сунчаног зимског дана, сијање мора, звездано небо и сјај месеца, или светло које се назире из прозора неке старе усамљене куће. И сама књижевност, али и стварање књижевних дела доживљавам као светлост. Није ли најпре инспирација, тај порив за стварањем песме, приче или есеја, нека врста светлосног тренутка када нам, како и сам језик каже користећи се светлосном лексиком, сине нека идеја, слика, расположење…
Књижевност заиста доживљавам као светлост, најпре у смислу доситејевског поимања књиге и просветитељског слављења културе, где је знање нека врста светлости ума, а потом, књижевност нам нуди не само та разнолика префињена знања, него и бројне суптилне емоције и дубинске слике, што све скупа оставља, као и сама светлост, као сунчеви зраци, диван и вечни отисак у нашем личном микрокосмосу. Књижевно дело производи нешто онострано, метафизичко, каква је сама светлост…
У Уводној речи Светлог препознавања објашњавате своје прустовско осећање у сусрету са књигама. Замолили бисмо Вас да поновите и за наше читаоце шта за Вас значи сусрет са књижевним делом.
Одговор је донекле сличан претходном јер за мене је и сама књижевност светлост у смислу узвишених вредности и духовне ризнице, као што је и сусрет са књижевним делом светлост посебне врсте. Та светлосна метафорика мени некако најбоље објашњава снажан и посебан читалачки доживљај у сусрету с неким књижевним остварењем. Ја заиста при читању оних дела која ме дотакну својим мисаоно-осећајним светом осетим ону прустовску радост препознавања.
Могу и да наведем одељак из Уводне речи који о томе говори: „Оно донекле прустовско осећање што се у души збива кад у стварности препознамо неко лице из прошлости, или кад у новом лицу осетимо нешто блиско; или кад посетимо неки давно виђен предео, или у новом пејзажу откријемо присност – збива се на неки начин и при сусрету са књижевним делима која нас дотакну, која спојем тема, стила и општом атмосфером покрену неку лепу варницу односно доживљај да су се душа и туђе дело – препознали.“
Прикази и есеји, књижевна критика сакупљена на једном месту у књизи Светло препознавање обухвата Ваш критички рад у прериоду од 2008. до 2020. Какав је осећај када схватите да сте више од једне деценије стални пратилац књижевних дешавања и „археолог и детектив“ српске савремене и класичне књижевности?
Леп је осећај, нека врста поноса да сам од некадашњег студента књижевности израсла у проучаваоца књижевности. Додуше, себе не доживљавам као сталног пратиоца књижевних наслова, него више као неког ко се повремено огласи да представи нове књиге, посебно у области мени најблискијој, а то је поезија. Има, додуше, и неколико приказа који се односе на романе, путописе, књигу прича и књижевно-научне зборнике, али превагу односи писање о песничким књигама.
Можда се не може између свих тих приказа у књизи ставити знак једнакости у смислу вредности књига које сам приказала, али увек настојим да откријем ону посебну боју неког дела и образложим књижевно-језичка средства која су ту боју створила.
Док се прикази у књизи односе на савремене песнике, више или мање познате на књижевној сцени, у есејима се више бавим књижевном класиком, песницима српске књижевности као што су Алекса Шантић, Десанка Максимовић, Милош Црњански, Стеван Раичковић, а ту је и песник неправедно запостављен, Паун Петронијевић, чија судбина личи на судбину романтичара Бранка. Вероватно је и задатак оваквих критичких књига да скрену пажњу на оно што је скрајнуто или заборављено.
Наташа Кљајић и Борис Лазић су рецензенти Ваше књиге. Истичу да поред савремених читања Ви созерцате дела кроз ново читање нашег књижевног канона. Да ли постоји веза између наших нових књижевника и канонских литарата, и какве су њене карактеристике?
У књизи Светло препознавање враћала сам се делима наших канонских песника јер сматрам да, ма колико је већ о њима писано, увек се може открити нешто ново, баш на основу оних духовних светлосних нити које су покретач мог писања.
Савремени песници свакако остварују ону елиотовску повезаност са књижевном прошлошћу, то су сложене и суптилне везе које се огледају не само на плану цитатности већ и путем посвета у песми неког савременог песника упућеној неком књижевном претходнику ког цени и доживљава блиским. Такође, веза савременика са канонским песницима састоји се и у ревитализовању њихових песничких форми, облика строфа и песама, што налазимо на пример код песника Милосава Тешића, чију поезију изузетно ценим, али и код многих других.
Радове сакупљене у овој књизи објавили сте претходно у књижевним часописима. Каква је данас улога књижевних часописа у нашем друштву и да ли имају место које им припада?
Мислим да су часописи изузетно важни за ствараоце свих генерација, за живот књижевности као једног организма. Постоје одлични часописи на нашем простору. Међутим, кад је реч о месту које им припада, њихова читаност више се односи на оне који су и сами књижевници, док у изванкњижевним круговима слабије су доступни и популаризовани.
Док читамо Вашу поезију и књижевну критику, да ли припремате нову књигу и када можемо да је очекујемо?
Полако припремам књигу изабраних и нових песама, верујем да ће се појавити током идуће године. У њу ће бити уврштене, по мом избору, песме из ранијих збирки (Испод неба, Светлосна пруга, Зимско сунце и Нежна граница), а песме за децу из књига Песме разних боја и Биљке и девојчице неће бити у овом избору јер би одударале од општег тона књиге и њене композиције.