Прича о сликама

0
slika
Јесења изложба слика, Дом културе Прокупље

-Зашто сте изабрали баш ову тему ?

-Сматрам да је слика више од речи. Да је веће нешто, што прекрије црно време и црне људе…

-Мислите ли да нека весела боја, може да прекрије то црно?

-Негде сам прочитала да се црно увек назире и да је то немогуће, али за мене је могуће све на овом свету, јер ја сам једино тако опстала. Код мене је све могуће.

Нису ми се свидела површна питања. Било је то некако плитко и неукусно. Када бих ја постављала питања, ја бих прво питала какве су шансе да се наслика срећа по којој ће да те памте. Знам да одговор не би био тако лак, али све што је лепо, сложено је и треба му дати више времена.

Јесења изложба слика, Дом културе Прокупље

Није човек мртав само кад умре, него кад се у њему не роје боје као пчеле. Кад почнеш да препознајеш само једну боју, друже, што би рекли млади, ти си га угасио. Дакле, човек живи разнолик, а не једноличан. Такве морају да буду и његове слике – да над сликом не спава умртвљеност. Неки сликари и мртву природу оживе. Али за то, мораш бити млад бар духом и жив, довољно, да оживиш и друге.

У свету умире све, сем уметности. 

-Имам један посао за тебе. Треба да напишеш нешто и отвориш изложбу.

-За мене, то није посао. Бацам слику у моје речи. Претачем боје у стихове. Бесплатно!

-Браво, мајсторе!

Људи не знају да код нас постоје мајстори за срећу – сликар, глумац и песник.

Тако да ова прича не може бити једнолична. Наша занимања ипак, могу да се саставе у слику са много боја. А то, што се понекад назире мало црног или белог на платну, па то и нису боје. То су једино боје, ако навијаш за Партизан. Тад могу да зажмурим на једно око.

Јесења изложба слика, Дом културе Прокупље

Иначе, ми углавном, сликамо црвеном, плавом, жутом… Тако, какав год да је дан, нама је леп.

-Ви уметници, сви сте мало Ш, Л, Б без П !

-Да није нас, свет би нестао. За свет не би било места ни у песмама, ни на сликама, ни на позоришним даскама.

Његова слика приказала је различите човекове борбе. А човек, кад се бори, он је као разјарена животиња.

Јесења изложба слика, Дом културе Прокупље

-И он је успео да споји ведрим бојама све те борбе.

-Па да. А она госпођа, она је спајалицама у женској коси показала да је женска глава заиста важна. Тамо се спаја неспојиво.

-Као твоје срце, слика у речима и обрнуто.

Седимо тако и ћаскамо о сликама. Свако ту има свој поглед.

-Ух, како је леп овај мушкарац са слике!

– Знаш, кад дођу ове жене и виде слику, нико не пита чија је слика, него ко је тај мушкарац.

Јесења изложба слика, Дом културе Прокупље

Можете онда да замислите колико слика може да буде стварна и када на њој није стварност!

-Шта ако спадне ова хаљина са девојке!?

-Шта ако ми паднемо, па из нас више не вапи ни слика, ни реч? Шта ћемо да радимо, ако се у нама угаси ведрина и уметнички спокој пред једним делом?

-Тад нас неће ни бити.

-Него, батали ту тему, што си стварно изабрала баш њу. 

-Да не престану борбе, да не престанемо да подижемо чаше у здравље, да не заборавимо да одемо у планину, да осетимо црвено небо, Грчку, друге људе и децу, да и даље видимо сјај и љубав у дечјим очима, да наставимо, кад преспојимо у глави и да и даље верујемо у лепоту мушкарца, а не само да га кудимо… Да се сећамо каква нам је слика била јуче, кад сутра замахнемо четкицом.