Када вас је неко последњи пут питао како сте и да је, притом, сачекао ваш одговор? Ево, ја хоћу! Како сте? Како вам је у животу? Да ли вам се, уопште, живи?
Када је мени живот попримио сивило, пробала сам умирање. Замислите, ишло је одлично! Боље него живот! Мали камен је и даље ударао у грудима, али сам била мртва. Мртвак који хода улицама са равнодушних изразом лица. Тешила сам се реченицом: „Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо“. (лво Андрић)
Нису ме сахранили, јер нису знали ни да сам изнутра мртва. Нико није знао како се осећам. Нико ме није питао како сам, а и ако јесте, није сачекао одговор. Људи очекују да сте добро. И када сте добро, нико вас неће питати због чега. А када сте лоше, сви вас питају зашто сте лоше.
Људи слабо дирају срећу, чешће тугу. Молим вас, тугу не дирајте! Отворите очи и видите коме није добро. Много људи има „унутрашња распадања“, која се споља не виде. Мене је било умртвило то, што сам се давала превише, изнад граница. Што сам много очекивала, све схватала лично, гутала сузе, зависила од туђег мишљења.
Шапутала сам, кад ми се урлало. Ћутала, трпела претешку себе. Превише лако можемо сами себе да убијемо. Зато, никад не дај на себе! Понекад нешто и не дај себи! Остани своја, каква год да си. Битно да смо живи, ма колико да смо. Хајде да стварно јесмо!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
