Прва асоцијације на реч „дијабетичари“ вам је:
-Шећер
-Игла
-Инсулин
-Нервоза
-Там, там, та таааам!
Даме и господо, данас ћете упознати дијабетичаре и дијабетес из угла једне Кристине. Да је дијабетичар бити лако, дијабетичар би био свако! Значи, утврдили смо да није, а ево и зашто:
1) Једе се у тачно одређено време, онолико колико ти је довољно (не претерује се) и не сме да се једе сва храна. Углавном, слатко. А некад им се приједе чоколада од 300 грама, целу би је смазали.
2) Спусти се шећер – дижи га. Повећа се шећер – спусти га. Таман ти је шећер – захвали Богу, народу, васиони, карми, чудима. Да, дијабетичари примају инсулин. И да, путем игле, морају да се боцну. Не, не боли много, више пецне. Мала је игла, није страшно. Не кукају, не вриште, не пиште, не зову маму. Само, помажу себи. Некад је тешко, јер су на јавном месту. На билборде бих ставила да је у реду примити инсулин на јавном месту.
3) Дијабетичари падају у несвест. Да, деси се. Љуљну, тресну, сруше се, падну као свећа, пољубе под, како год, припадне им лоше и онесвесте се. Онда се освесте, придигну се, наштелују осмех на лице или псују све по списку, али иду даље.
4) Дијабетичари су нервозни. (Не увек, само некад.) Пале цигарете (ко пуши), а некад би и себе, ватру бљују, али ништа страшно. Преживећете ви са њима, али и они сами са собом.
5) „Нема стреса!“ ово је реченица урезана у мозгове дијабетичара.
-Чега нема? Људи, па ми смо рођени истесирани!
-Иди диши чист ваздух!
И они дишу тако чист, а тако загађен ваздух, да појма немате.
Драги дијабетичари, не морате се скривати када примате инсулин. Ви остали, не вриштите када видите иглу. Нису сви људи наркомани, неки су дијабетичари.
П. С. Није срамота бити дијабетичар!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
