– Не волим те. Смрдиш на старе људе. Убићу те!
То је био други по реду.
Први је био још суровији:
-Ниси умела да ми родиш женско дете! Немаш облине као твоја сестра! Ако останем са тобом, убићу те!
После неколико минута, сломљени зуб и почупана коса.
Трећи је желео да буде сам. Не треба му жена. Шта ће му… Понавља се „Не волим те.“
Сви су чекали три године да кажу да им не требаш. Сви су се оправдавали мојом младошћу. Јуче сам и ја била Кика. Сутра то може да буде било која особа, обична и она која није модерна. У будућности, све више има изгледа, свака од нас ће повремено бити Кика.
-Заузми став и не дај на себе!
-Јесам. И даље трпљење. И даље не ваљам, ни онаква, ни оваква.
-Важно је да себи будеш добра. „Свету се не може угодити.“
Можда да се вратимо себи. Можда да не дозволимо да туђа мишљења граде наш живот. Стуб темељац си ти!
Касно схватамо да су туђе речи ТУЂЕ, да не треба да нас дотиче.
-Рећи ће да си љубоморна.
-Није важно шта ће они рећи. Важно је да будем срећна.
-Себична си.
-Нисам. Ја нећу да завршим као Кика због других људи.
-Разумем.
Да је разумела, не би тако рекла. Људи навикну да си јак. И кад престнеш да будеш, и даље верују да можеш да се избориш сам. А није увек тако. Кад желиш да будеш нечији чувар, онда мораш да читаш из очију.
-Данас си нешто бледа… Делујеш исцрпљено.
-Мало ме боле леђа.
Кад те неко познаје „у душу“, он тачно зна.
– Не дозволи себи да ти неки догађаји поремете живот… мир и хармонију коју имаш. Све те је померило … Не смеш то себи да дозволиш… Мораш да будеш царица у сваком тренутку и да будеш човек, какву те ја замишљам… Мораш да будеш човек и да прашташ… И биће све у реду! Рећи ће сви да си будала…Нека их и за мене су причали… и сад виде и знају колико су погрешили. Потруди се, а знам да можеш ти то…и јака си…разумем сваку слику и поруку коју избациш…❤
То је пријатељ! Он зна да сутра можда ја будем Кика.
Покушај да разумеш, а да не осудиш!
Покушај да саслушаш, немој да си „глув на срце“!
Покушај да схватиш, јер сутра то може да буде твоја ћерка, мајка, сестра, другарица…
-Ко ће тебе… Тебе неће нико! Ко ће тебе да воли!? Неће те нико – и данас ми одзвања у глави.
-Не волим те, не требаш ми – управо се дешава.
Зашто се после питате, кад неко себи одузме живот?
Зашто се чудите, кад сте празни, па испразните и друге до смрти?
Зашто нисте мој друг, мој колега, мој далеки пријатељ, који зна шта ми је и зашто сам јуче била бледа?
Ја нисам Кика, само зато, што око себе имам дивне људе.
То су људи, који знају шта ми је свих осам сати радног времена, сваки дан, цео дан, увек.
Не чекајте да оде још нека Кика! Подарите пажњу, љубав и мир човеку, док је жив. После буде касно.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
