Hajde da živimo za trenutke i u njima. Hajde da kvalitetno i zabavno iskoristimo život. Da ludujemo kao da imamo par godina za nas. Da ne budemo ti i ja, nego da budemo mi.
Da se večno volimo u svetu koji nije večan. Da se inspirišemo. Da ti budem muza. Da me podstičeš da stvaram, da se borim, radim i trudim. Da pričamo o romanima i njihovim autorima. Da plačemo uz poeziju. Da mi recituješ. Da razumemo naše svetove i spajamo svemire koji su u nama. Da malo pričamo i sve kažemo. Da pustimo reči, jer one petljaju i da čitamo duše jedno drugom. Da se prepustimo tišini i da je slušamo kako viče.
Da budeš pored mene i da me zasmejavaš. Da se zaljubiš u mene ovakvu kakva jesam, u moju tršavu kosu i podočnjake. Da ti budem lepa i kad sebi nisam. Da voliš moje mane. Da mi razmažeš karmin, a ne maskaru. Da mi lomiš krevet, a ne srce. Da mi budeš prijatelj, da ti budem prijateljica. Da mi budeš gospodin da ti budem dama.
Da podivljam, a ti da me krotiš.
Da te volim patetično, istinski i jako, kao što ja znam. Da se držimo za ruke i gazimo zajedno probleme, anksioznosti i depresije. Da budemo jači od svega, a toliko slabi da ne možemo da odolimo jedno drugom. Da stvorimo sopstveni film i budemo glavni glumci u njemu, da pišemo scenario ljubavlju.
Da budemo ono što jesmo, kakvi jesmo, svoji, nikada tuđi, opušteni, neposredni, nasmejani, razdragani, luckasti, mentalno zreli i duševno detinjasti. Da isprobamo sve što smo oduvek hteli, a nismo učinili. Da se ponašamo, kao da imamo još samo par godina za nas.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
