– Da li ti misliš, da ja mislim da to što smo mislili da je samo to…
– Upetlja se badava u reči. Drhti se od dodira, a to što trepti, to je ljubav.
I zvezde trepte u pesmi. Tako i ljubav, neopisiva rečima, trepti, ali tu, na zemlji, prizemna i stvarna, velika kao kuća na spratove.
-Kad ja odem, ti ćeš da me zaboraviš.
– Drugačije mirišu jutra, u kojima prosipaš med na moje usne i govoriš da ćeš da se vratiš. U stvari, ti nikada nisi daleko. Lepiš mi se za dušu.
Ja usadim ljubav u kost, ogolim, da se ljubav bolje vidi. On je rekao da se ne vidi, kad je prava, pa sam mu je donela u pesmi. A pesma je tako stvarna, tako jaka. Govori se da dotakne, da poleti, u visine da se vine i do srca, do pameti.
Kad se najmanje nadaš, eto zvezde na vratima. Umesto slatkiša i Deda Mraza, neočekivani poklon zatreperi u tvom zagrljaju. I gle čuda, ne izbledi, ni kad ode.
Tamo negde, biju se nove bitke. Na utakmici i u srcu. Nemamo vremena da gubimo, kad smo počeli da pobeđujemo.
-Eto kako ti misliš na mene! Ko zna ko ti piše o ljubavi i takvim stvarima…
-Samo ja pišem o ljubavi. Ovoj!
Koliko pređenih kilometara vredi ljubav?
-Ti misliš, to stvarno !? Možda ti dođem ubrzo.
-Dođeš mi mnogo više nego što misliš.
-Nego, je l’ znaš ti da ja nikada nisam upoznao takvu ženu?
-Kakvu?
-Uvek se čovek mora boriti, posebno za ženu, kojoj neprestano treba pažnja i gde ne postoji prazan hod.
Eto, treptimo!
Na mahove.
U neke neprilične strahove.
A kad se na mah, tako boriš za nečiji dah,
ustreptiš do neba, ako treba.
Pamte se uvek daleke ljubavi, predeli i ljudi. Sve ono, što je posebno, a stvarno. Možda ne možeš da vidiš uvek, ali zauvek osećaš, svaki pokret tela, kad izgovoriš nečije ime.
– Kada ćeš ponovo da me dočekaš?
– Ja te već čekam.
Nova godina je za nove ljude, snove od želja, ostvarenja do uspomena, za treptaje od meda i ratluk od ruže. Moje su reči sunce – žute, zapamti!
Ljubav trepti i na daljinu.
-Kažu da je dosadno, kako o tebi protinjem misli tamo,
gde ne treba da ih bude, kako mi sijaju oči i divljina neka, proteže se daleko.
-Kažu, ko jednom upozna pesnikinju, on je besmrtan.
-Ja da te učinim besmrtnim, mogu samo da te volim. U pesmu ćeš sam da se umetneš, samo da mi dođeš.
Da mogu da uspavam vreme, i ono bi bilo besmrtno. A trenutak je samo jedan treptaj, nagoveštaj da nisi sam, ni kad gubiš, ni kad dobijaš.
Kradem jedan kadar od života kad me imaš, da ga pišem po praznim zidovima, da se nađe ispisano, dok ne dođeš, dok ne okopni led na vrhovima prstiju, dok sve što trepti, ne zatrepti u visine.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
