-Боли ме глава.
-Добро.
-Није добро. Љуби да прође!
-Нећу!
Увек сам се питала шта остане од љубави. Ево, добила сам одговор. Остане „нећу“ о чему год се радило. Некада је било:
-Боли ме глава.
-Цмок, цмок. Је л’ прошла?
-Јесте.
Сад, кад га боли глава, ћутим и суздржавам се да не кажем да и мене боли глава, али од њега. Било је и „Штрумпфето, скачеш ми по срцу, могла би и по телу“. Сад је прећутано: „Кретену, одје*и, скачеш ми по живцима.“ Било је и „Купи ПМ“ а сад је: „Иди у ПМ“. Некад је било: „Како дивно водимо љубав“ а сад је „Како дивно, смртно заратисмо. Од „Је л’ може загрљај?“ до „може један шут у гузу“ и „неповратна карта до пакла, за господина“. Од љубави остане изгрижена усна од муке, грицнута савест и поједени живци. Сећање на поруку, пољубац и шетњу. Од љубави остане само сећање и пепео у грудима, тамо где је била ватра.
-Волим те!
-Мрш! Волим и ја тебе!
-Мрш!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
