„Štalag 3B“ – топла људска прича о човеку у нечовечном времену

0
татјана-шталаг
Фото: приватна архива

Из пера Татјане Милановић испливало је једно давно време и животна прича која потврђује да након рата ништа не може да буде исто – „Štalag 3B“.

Топличанка вам представља роман о људима, о томе како „рат човека загризе па га жваће“. Из жеље да сачува једну патњу и једно сећање о свом деди Божидару Бошку Станковићу, Татјана Милановић приповеда ову причу – о сељаку са југа Србије, војнику најнижег ранга, пешадинцу у војсци Краљевине Југославије, немачком заробљенику и логорашу.

Роман је објављен у издању издавачке куће „Нова поетика“.

“Štalag 3B” – ратна прича према истинитим догађајима

“Štalag 3B” је ратна, породична и интимна прича настала према истинитим догађајима. То је прича једног српског сељака, војника пешадинца, Божидара Бошка Станковића, логораша број 57727, који је, као и стотине хиљада других, рат носио у себи, не испаливши ниједан метак, заробљен и омотан бодљикавом жицом.

Сакупљени одасвуд, војници Југословенске краљевске војске послати су у немачке војне логоре. Пар стотина југословенских војника нижег ранга, махом Срба, одведено је у Štalag 3B, логор на реци Одри, на самој граници са Пољском.

Прича у првом плану прати три заробљеника: Бошка, Љубишу, студента из Београда, сина угледног судије, и Јована, сељака, Србина из далматинског села Кричке. Заробљеници немају осећај да су у рату, већ да се рат у њих настанио, па га преживљавају наредне четири године трпећи понижења, глад, страх, усамљеност и носталгију за домовином. Исто тако, издвојени од фронтова, немачки војници, стражари и сељаци, код којих логораши раде, воде свој рат кроз интимне драме и личне несреће. Рат не штеди никога.

шталаг
Фото: Приватна архива

Паралелно се, кроз ретроспекције главног јунака, прати предратно време, Бошково одрастање, женидба, полазак у војску, са наглашеним односом са оцем Драгутином, преким патријархалним човеком.

Прстенастом композицијом радња романа се враћа одакле је започета, у Јашуњу, село крај Јужне Мораве, преласком преко улеглог моста који је Бошко са оцем прешао када га је испратио у војску, у лето 1940. Бошко се враћа кући, како сам мисли, сломљен и окрњен. Ипак, повратак сина из логора отац Драгутин је сажео у једној изреци: „Човек је потврд од камен.“

Јунаке видимо последњи пут у лето 1946. када се преписком пријатеља завршава ратна прича и почиње живот изван рата, у Далмацији, Немачкој и Србији.

ВОЗ

(…)

„Татко и ја у зору изведомо краве из шталу, упрегомо ги у дрвена кола. Младенка је стала на капију да отвори, плакала је цел’ ноћ. Дете, син Ратко, неје могô да си спије. Несмо се ни поздравили кô људи. Она је пошла да ме у’вати за руку, ја сам пожурија, не знам зашто. Татко и ја седомо у кола напред, татко је држаја јед’н прут. Мајка седе поза мене, потулено. Нико да прозбори. Од Јашуњу кренумо кроз Злокућане ка Јужну Мораву. Пол’ сата се возимо. Дођомо до Мораву. Дрвени мост на Мораву беше улегô. Оставимо кола и мајку да си чекају и пређомо преко мост пешке, даље за Лесковац. Воз полази у подне. Тако смо одили и ћутали. Ја сам мислија на леба што ми га мајка спремила. Беја гладан, јуче смо много работу имали. Ама, беше ме срамота да кажем.”

Сећања су испливала из свеже затрпане гомиле. Не проговарајући ходали су ка железничкој станици. Ово ће бити први пут да се вози возом, биће и први пут да иде негде даље од Лесковца. Осећао је узбуђење због велике авантуре у коју креће. Није ни помислио да ће га задесити рат. Драгутин га није гледао, гледао је право испред себе. Понекад би пружио руку према лицу да суче брке. Брци су му били дуги, на средини пожутели од дувана, као и кажипрст и средњи прст десне руке. Носио је чакшире и опанке, шешир, у овако свечаним приликама (иначе шајкачу) и гуњ, чак и сада, иако је лето. Због тога су му избијале грашке зноја изнад густих раштрканих обрва.

Тешку нарав је имао, ћутљив и прек. Увек је викао и заповедао. Вредан јесте био, али је у јужњачкој нарави да заповеда и да,  чим му наследник стаса, може све тешке послове и обавезе да пренесе на њега, само власт, ону кућну, породичну, задржи за себе. Укорењен примитивни патријархат му даје право да виче, наређује, и удари ако мисли да треба. Из вечито хладног израза лица овог човека није могло много да се прочита, сада се видело само једно – понос. Син иде у армију. (…)

О ауторки романа

татјана-шталаг-промоција
Фото: Бранислав Ђорђевић

Татјана Милановић је рођена 1969. године у Лесковцу. Основну и средњу школу завршила је у Јагодини, дипломирала на Филолошком факултету на групи Српски језик и књижевност у Београду 1995. године. Након дипломирања радила је у основним школама, а затим у Гимназији “Светозар Марковић” у Јагодини. На Факултету педагошких наука у Јагодини одбранила је 2017. године мастер на групи Васпитач у предшколским установама. Од 2018. године ради као наставница матерњег српског језика у покрајини Хесен у Немачкој. Пише прозу и поезију и прозу за децу. Песме, приче и есеје објављује у зборницима и антологијама.