-Неће да ми се запали цигарета. Нема довољно пламена у упаљачу.
-Има, запалила се мало. Разгореће се, само вуци колико можеш.
Тако је и у животу. Вучеш, колико можеш и кад не можеш.
„Све се реке уморе од протицања,
Само се ја нисам уморио од спотицања.“ – написао је Лука.
И слажем се са њим. Упорно се спотичем и падам. И кад паднем, не устанем одмах, него седим на дну и кукам колико могу. Онда устанем и кренем даље да се вучем кроз живот. Буде тешко, али битно је да се крећем, макар се и вукла. У тим тешким тренуцима схватим да је мој живот игра без престанка. А схватим и како играм – Самба, Румба, ча ча ча, напред један, назад два.
„Твој живот је игра, малецка. Плеши, крећи се, јер тако прескачеш црне рупе. Терет је најбоље да испустиш, али пошто тренутно не можеш, вуци колико можеш.“ – написала ми је у поруци пријатељица.
И ја је слушам. Вучем, колико могу, јер морам. Волела бих, као река, да протичем, а не да се спотичем, али нисам ја те среће. Надам се да ће се срећа у једном тренутку досађивати, те да ће ми направити друштво. А до тад ћу живети. Колико могу. И кад не могу.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.