Одрастање у вароши има добру и лошу страну. Добро је, што ту никада није досадно, а лоше је, што се још обистињују Рискине реченице из „Срећних људи“. Заостали смо у времену, корацима, а нисмо такви рођени. Рођени смо нормални, одгајани да будемо цвеће, али је средина, а и људи су, од нас направили трн, онај упорни, који пробија све човекове поре, чинећи да постане грдан.
И у то време, и у ово време, и у свако које ће доћи, осврћемо се за прошлошћу. То је тако, јер ретко видимо будућност. Коју будућност и да градиш, кад још у вароши живи сентенца чувене бака Риске : „Човек може, ал’ жена не може!“
Мајке још увек носе ћеркине сукње и није их срамота. Али је срамота оца. И то још увек несметано живи, јер локални карактер се не мења. Ван границе наше вароши, напредовало се бар у том смислу. Није свуда тако. Код нас јесте.
Свака жена и даље „барата са оним чиме располаже сама“.
Пси ипак упијају нашу негативну енергију, па су почели да уједају од муке. А и људи уједају…само они за душу.
- Буди мало реална, молим те. Имаш два детета. Већ су порасли. Шта ће људи да причају о теби!?
- Баш ме брига! Ето, Никола на пример… Он се поново оженио. И он има децу, па!?
- Али он је мушко.
- Ево, ја нисам, али, ако морам, бићу!
- Како то мислиш!?
- Мислим! Мислим да се оженим, ако се не удам.
- Причаш сад којешта!
- Не, не. Па дај, да будем и ја мало мушко! И онако више нисам сигурна да их има, да постоје.
- Их… Има сад свакојаких!
- „Уме да буде нежан, а уме и да бије.“
- Сад си га претерала!
- Баш нисам. Кад га нађеш, јави ми. Али, има и један услов, много битан…
- Који то ?
- Што може он да могу и ја.
- Тешко ћеш то да нађеш.
Ето! Сви мисле као Риска из доба „Срећних људи“. Слажем се ја, да је то време било лепо. Али свако време прође, па и то. Ипак, остају умотворине једног ненапредног народа, којем се речи лепе за врат и не спирају се ни под јаким притиском воде. Јер ми смо таква нација.
Он може, ти не можеш!
Он је мушко, глава куће!
Он иде на кафу, где ћеш ти!? Куда си кренула? Марш у кухињу, овцо једна!
Он ће у теретану, а ти ћеш у Дом здравља, јер деца су данас нешто слинава.
Он ће на посао обријан и намирисан, а ти? Шта ћеш ти, курво, код фризера? Где ћеш у краткој сукњи!? Ти си мајка.
Он не може да једе само пасуљ, досади му! Ти мораш, јер женско си, не можеш ти као он… Шта ће рећи варош?
А да је другачије, ово би заиста данас био Град! Али није. Нисте свесни, живите у вароши, у Рискино доба. И Ви, жене, не можете да носите ћеркину најкраћу сукњу, јер треба бре, да однесете мужу кафу и слатко од дуње у кревет, али само мајкино слатко, њено је најбоље.
А мушко, к’о мушко… Он може! Може му се.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
