-Рече ли ти да нећеш више ?
-Рекох ли ти ја да има нешто, што ме тера…
-Тера те ђаво, а рекла сам ти, постоји могућност да се „навучеш“ на мене и шта ћемо онда!?
-Ја знам, а ти види шта ћеш!
Још шећера.
Још кафе.
Још глупости.
Још мене.
Још не могу да престанем.
Још само овај пут.
Још желим.
Још је тешко.
Још сам жива.
Доћи ћеш по још!
Све смо знали и хронолошки смо ређали унапред. „Још“ смо некада користили само кад касни аутобус. На питање „Кад ће аутобус?“, одговарали смо „Неће још.“
Више не чекамо аутобус. Он чека њу. Ја чекам воз. Ако је могуће, нека буде брзи. Некад ни не знаш шта је све могуће, кад неко дође по још. Још му дајеш срце које трепери, још лудује, још неmа појма, колико је брза крв у жилама, кад је то једино што чекаш да ти сване.
-Ти само нешто истражујеш по глави. А шта мислиш да ћеш да нађеш!?
-Нешто ЈОШ, што не знам да постоји… Можда има нешто, а нисам свесна. Ко ће знати…
-Има. Има ЈОШ више, него што мислиш. Него, је л’ дошао по ЈОШ?
-Увек дође. Каже да је лако „навући“ се на лепо. Ја и даље мислим да сам лепо изгубила, да ми само недостаје нешто ЈОШ, па да ухватим брзи воз и одем, рецимо у Нови Сад…
-Какав сад Нови Сад? Зар ниси увек говорила да не волиш велике градове, јер су тамо људи мали?
-Променила сам мишљење. Спрам малог, иде мало, спрам великог, ЈОШ веће. И људи и градови, и мушкарци и жене, и птица и птица… Све спрам себе.
-Зар он није спрам тебе ? Ви сте исти. Скроз сте исти. Као два магнета која се бескрајно привлаче, жељни нечег, што други људи не разумеју…
-Некад се превише привучемо, а онда све затихне и кад је најлепше негде запне…
-И ти се хваташ за брзи воз, јер си нестрпљива и увек желиш нешто веће више…
-Мислиш ЈОШ !?
-Мислим. То је права мера. Само код тебе не постоји мерна јединица, већ немерљива јединица, којом рушиш тврђаве од људи. Увек кажем, ова жена, увек спремна за ЈОШ, она је змај.
-Некад ми ужасно смета, што морам да мерим. То је тако оптерећујућа ствар!
-Па ти онда немој да мериш. Кажи једном да је доста и да нема ЈОШ! Као у песми „ Још и данас замирише трешња“…
-„Ево, заклећу се“, више волим ту песму.
-Да, да, само ЈОШ не умеш да се закунеш. ЈОШ ти треба, ЈОШ га сањаш и шта ЈОШ!?
-ЈОШ ме нервираш, као и пре, што увек све знаш и желиш ЈОШ да сазнаш.
-А ти га ЈОШ чекаш!?
-Доћи ће по ЈОШ! Зато.
Четрдесет пети дан је прошао. ЈОШ се нисам навикла. ЈОШ се навикавам. ЈОШ не знам јесам ли иста. ЈОШ не мирише јоргован. ЈОШ те нема. Али знам – ДОЋИ ЋЕШ ПО ЈОШ!
ЈОШ је рано да одеш.
ЈОШ је касно да останеш.
ЈОШ смо живи обоје.
ЈОШ идемо странпутицом.
Немој ЈОШ да дођеш.
ЈОШ те волим.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
