Нестрпљива сам. Имам седамнаест година и још мање живаца. Не умем да чекам. Не волим. Не желим. Нисам од оних што седе и очекују да казаљке на сату промене нешто у њихову корист. Знам да неће.
Идем, летим, ударам главом зид, ломим се, сломим се, нестанем, па се вратим, али идем. Не чекам! И кажу ми успори. Хоћу, кад ја то будем желела или могла. Пробала сам, није ми ишло.
Кажу ми и да одморим, а ја ухватила залет, па журим, грабим живот, време, прилике. Одморићу, кад будем умрла. Ово је живот – велика утакмица или играш или си на клупи, нема много пауза и сам бираш где си. Не могу да играм игре доконих људи.
Бирам да будем једноставна и не компликујем себи живот. Теже је него што сам мислила. Неки људи су само ту да ти краду време и преостале живце, а ја сам са својима баш у мањку.
Сваког дана имам нападе панике и смеха. Плачем. Проживљам нервне сломове. Ломим душу. Имам окретање желуца. Трепере ми лампице у глави, трепери ми срце. И тако изнова и изнова. Мој дан је лудница, вашар, рингишпил.
Мој живот је хаотичан, као моја коса. Код мене је све лудо и често бесмислено, а све делује тако мирно. У организму имам земљотресе, јер ме протресу сви проблеми које сам јела. Време је да мало они једу мене. А на поглед, све мирно. Све стоји.
Адреналин ми струји телом, осећам се живом, а изгледам мртво. У праву су кад кажу да није све као што изледа. Али нису у праву кад кажу да очи одају све. Моје очи су увек пуне суза, али нико не зна да ли суза туге или радости.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
