Колико су вама недостајали фестивали од нула до обојићу косу у плаво (не то плаво, друго плаво) и посути се с пола киле шљокица?
Претходну сам ноћ по први пут дочекала зору на Нишвилу, док су гасили светла Midnihgt stage-у. Светла на твђавском мосту из мистериозних разлога нису ни паљена. Сунце се ионако разливало на истоку, лепше од свих његових нијанси.
Али Бреговић је наш мост за Гиниса (категорија: најдуже трајање реконструкције моста до 50 метара) бацио у други план. Око његовог се доласка дигла прашина у сваком смислу. Један од оне двојице из Стерео банане викао је из првих редова да није заслужио награду, док га обезбеђење није удаљило. Његових истомишљеника је било, само не у првим редовима. Новинарски блицеви нису се бавили овим моментом. Били су усмерени ка бини где је девојка дрхтавим гласом уручивала признање. Е, стварно су могли да запосле неког стручнијег за овај свечани моменат.
Бирам хаљину мање врцаву него синоћ, ону што плеше у сеxy ритму, мање припијену од сукње што кокетира уз Sevdah baby, и мање изазовну од оне што прати линију Бамболеа.
“У свету сад сигурно једно десеторо Gipsy Kings-a наступа”, искоментарисао је М. њихове огранке. “Па стварно, ко ће да их препозна.”
Попићу мање пива, јер сутра је понедељак. И вероватно ћу опет да се неком успут пожалим на асортиман пића. Како то да од вина имају само смедеревку? Хоћу нешто отменије, да ми иде уз џез!
Добро сад…и тај џез одавно није само џез. Штавише горе поменути сеxy ритам подсећа на Гучу, али у Гучи бар можеш да очекујеш купус из земљане посуде…
Вечерам неку брзу храну, надрндана на баку која ми је затурила старке – главну обућу фестивалских вечери.
Тачно ме је спуцала носталгија за летом, а тек смо превалили пола августа. Жудим оно што имам. Намештам се испред брендираног трабанта с Маријом. Сашка узима полароид. Не сме да омане, како испадне из прве, то нам је. Излази бели папир и чекамо да се појавимо на њему.
“Извините, можете да нас усликате?”, пита неки човек са другаром, па скакуће и имитира наше узбуђење док се појављују контуре на фотографији.
Imagine that there is no Facebook, рећи ће Anthony нешто касније. Тачно хватамо моменат само за успомену, па заплешемо и твист у духу 60-их уз “Hit the road Jack”, у извођењу Уроша Перића и Мambo Stars-a.
О Antoniju B знамо… да је главна звезда вечери. Сретали смо га по билбордима.
“По овим локнама рекла бих да ће да буде добра журка”, коментаришем девојке које излазе на сцену.
Аnthony утрчава, као Тамара на Midnight синоћ – што ће рећи пун гас. Реге нам загрева кукове. Импровизујемо кореографију. Марији се распала пунђа од скакања. Гага креће, сутра јој је први дан после годишњег. Али креће и Anthony с “I wanna know what love is” и она мора да остане још једну песму. Певамо из свег гласа, па после, с исто толико жара и:
“You are my yes and my no
My high and my low
You are my stop and my go
You’re my everything”.
Баш као да смо између те две песме спознали what love is. Потпуно ме заљубио. На неки нано-тренутак помислила сам како појма немам колико година има и како би могао да има и двадесет пет и четрдесет пет.
“You can be young only once”,
шаље са сцене важне подсетнике.
У таксију је синоћ ишла прича о томе како су неки момци били непријатни према Тамарином брату јер су видели да дечко није из Србије, да не зна језик… Али та је прича некако текла мимо мене. Делимично зато јер сам мислила на бурек, признајем. А делимично зато јер је та прича из неког другог (полу)света.
И заиста кад Anthony са сцене позове на мир и љубав, мир и љубав делују тако једноставно оствариви. И немају призвук фразе, немају крутост НГО фондова за поштовање различсти, ни лицемерје политичке коректности. Што би Марија рекла – сви смо ми једнота.
Ама ова од синоћ што је доделила награду је заправо унука Шабана Бајрамовића, није део неког нестручног кадра, помислим док читам објаве од јуче. Јој, па њу је спуцала трема! Чини ми се да бих у тим моментима могла да сагледам и разумем наличје целог света, и оправдам га пред собом. Добро. Скоро целог…ево рецимо и даље ми није јасно шта се на мосту радило више од 500 дана.
Ходам Обреновићевом. Машу ми непознати људи. И знам да то није због моје косе, која већ вуче на зелено.
Код Шојке момак и девојка седе на степеницама. Положила му је главу у крило. Можда је пијана, можда је само тужна. Штагод да је у питању, проћи ће. Али то ће јој ваљда он рећи.
Одљутићу се за старке. Не држи баку место, само би нешто да сређује…као ни мене. Само бих нешто да ђускам.
“One love, one life,
Let’s get together and will be alright”
Мислим на људе који су ми ове године рекли “све ће бити у реду”, онда када скоро ништа није било, а ја им веровала да ће да буде тако. Anthony подсећа на њих.
Ауторка: Петра Нешић
Топличанка је душа од жене.
 и посути се с пола киле шљокица?){kind=link}