Да ли се сећаш моје спаваће собе и зидова окречених у крем боју? Ја и даље памтим твоју собу окречену у плаво. А да ли си заборавио велико огледало на плафону, изнад кревета?
Сетиш ли се, икада, бездушни човече, свега што се збивало између тих зидова? Драго ми је што не могу да говоре, јер не могу да ми причају о теби. Знаш, све је остало исто, од оног дана, када си отишао. И даље ми лампа стоји у углу собе, јастучиће нисам подигла са пода и нисам скинула цветове са зидова. И даље волим да спавам обнажена у свом кревету и обожавам да се посматрам у огледалу. Соба ми је испуњена хармонијом и одише животом.
А твоја соба? Да ли сада она спава у њој и да ли се ваздухом шири њен парфем? Је л’ ти није чудно да се будиш крај ње? Спаваш ли често у њеној соби? Хајде, реци ми, ти, барем, знаш. Ти, који си отишао да спаваш у туђој соби, а мени си оставио саму. Ти, који си наздрављао и пио са њом, док сам ја пила сопствене сузе. Ти, који си обгрљен њом, грејао њен кревет, док сам се ја сама, смрзавала у свом.
Какве боје су њени зидови? Које приче скривају? Да ли је њен кревет топлији од мог? Како је ишуњавати се у тек рођеним јутрима и колико је грозно брзо се облачити и оставити вољену саму? Заправо, није ни битно.
Устајем из кревета, прилазим прозору, разгрћем завесу и смејем се Сунцу. Нека јутра почињу светлошћу, а нека тамом.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
