Прокупчанка Милена Ивановић поделила је на свом Фејсбук налогу утиске након читања романа “Паланка у планини” Анђелије Лазаревић. Не случајно, у центру њеног доживљаја је занимљива прича о прокупачком драгуљу природе – Хисару. Овај њен запис преносимо у целости.
“Од места на прузи до П., како су тврдили, требало је свега три сата… Изгледало је као да се пењу облацима, који као да су бежали од њих. А кад се испеше сасвим на вис и погледаше уназад, у даљини, у равници, белела се варош из које су прошли. А кад се успнемо на онај други вис – коказа руком кочијаш – видећемо П. И доиста, после једног сата хода, са другог виса угледаше доле, дубоко у котлини међу планинама, нешто неодређено, сиво, као мутно језеро на подножју брда.” – Паланка у планини, Анђелија Л. Лазаревић
Урбане легенде: Круг око Хисара
Творац српске психолошке приповетке – отац Анђелијин, Лаза Лазаревић, чије име, ван образовних уставнова, користи проста светина, искључиво са циљем омаловажавања, – да несмотрено и подругљиво објасни психолошко стање неке личности, но није битно – рекох, отац Анђелијин.
Анђелија није остала као дубоко запажена књижевница свакако, њен немерљив допринос везан је искључиво за појединце. Савременици пишу да је била стално болешљива, и лошег здравља, тако да је једва завршила и оно “мало школе”, углавном као ванредни ученик. Мало је познато да је прву годину Великог рата провела у Прокупљу, радећи као болничарка. Мало је познато, не зато што запис не постоји, него што остаде заборављен.
“Паланка у планини” је једно од најпознатијих Анђелинијих књижевних остварења. – Да, она недвосмислено, пише о почетку двадесетог века у Прокупљу, о вароши, о људима, о паланци која поста “окружно место”. Пише о “Гимназији, која је дотле бројала само четири разреда, а добила је још четири” и закључује да је “П. имало будућност велике вароши.” Велику пажњу посвећује хумору, својственом за Прокупчане, где објашњава како је “писар Јелић лајао једаред за опкладу насред пијаце већ око пет поподне – и подбунио све варошке псе.” Баш у центру, “код „Европе“ су се другови ваљали од смеха, али је опкладу добио Јелић, није се имало куд.”
Данас, немамо “Европу”, Гимназија нам броји (4-5) разреда, додуше другачијег профила ученика, паланачке жене осташе паланачке, наравно уз дубоки наклон према изузецима. Међутим, остало је оно “бајковито брдо” на којем, гле случајности, лекар Алекса Савић изгради своју задужбину и завешта је болници, а ми је љубоморно присвојисмо.
Е драги мој ФБ пријатељу, ако си већ дошао до краја мог списа, поклон је у наставку ?
Дијалог из романа “Паланка у планини”:
– Пазите само, – рече апотекар: – ко обиђе око Хисара остаје седам година у П.
– Ми ћемо га обићи опет са супротне стране, и онда не важи – убаци капетан.
Не напротив, онда остајете седамнаест!
– Колико сте пута ви обишли?
– Ја само једаред, и то са мојом женом још пре него што смо се верили. Господо, не идите са дамама око Хисара, фатално је.”
Топличанка је душа од жене.
