АКО ТИ ЈАВЕ УМРО САМ…
„Ако ти јаве умро сам,
а био сам ти драг,
можда ће и у теби
одједном нешто посивети.“
Почињем овај епиграм првим стиховима Бесмртне песме Мике Антића коју је Вицо Дардић тако маестрално казивао. Ових дана све је посивело, посивело је небо, навукли се облаци као тешко бреме, киша лије као из кабла, муње и грмљавина парају ваздух. У свима нама нешто је посивело, јер недостаје неко ко је био драг – јавили су да је умро.
А тамо куда је отишао примиће га хор песника чије је песме чувао и волео гласом. Чинио их живим. И оставио нам их живим. Он је живео тако знајући да „свака вечност је кратка!“ Сада као да ме подсећа док у позадини овог текста одјекује собом његов глас: „За пола века само/ столећа сам обишао.“ За пола века столећа су певала кроз њега: од Његоша до Симовића. Сада када је отишао другачије звучи позив да размислимо:
„А онда већ једном озбиљно
размисли шта значи и умрети
и где то нестаје човек.
Шта га то заиста иште.
Немој ићи на гробља.
Ништа нећеш разумети.
Гробља су најцрњи вашар
и тужно позориште.“
Понављао је ове стихове када се ипак присећао да је тамо, поред многих споменика Новог гробља, на гробу Бранка Миљковића, рецитовао и гласом као тамјаном присутним чинио мртве песнике које је волео. А сада, када је мирно склопио очи, препознаћемо га по ћутању: „Вечни не разговарају.“ Тамо куда је отишао већ је знао да то нису пуки празни светови:
„И нема празних светова.
То, чега нисмо свесни,
није непостојање,
већ постојање без нас.“
Упознали смо се у Књижевно-меморијалној соби Стеван Сремац/ Бранко Миљковић у Нишу на изложби посвећеној Радету Драинцу где је казивао Драинчеве стихове. Ко год је слушао Дардићеве интерпретације имао је утисак да то сами песници кроз њега говоре. Касније поново смо слушали како казује стихове, али овога пута на моју молбу и то песму о мајци Гордане Тодоровић на промоцији Сабраних дела у Народној библиотеци Србије у Београду. У Удружењу књижевника појавио се као подршка мом раду и делу Гордане Тодоровић.
И на крају још једанпут смо се срели, коју годину касније, поново поводом Драинца, овог пута у Прокупљу. У међувремену Вицо је снимио три моје песме Божићни колач, Сусрет и Двери, планирао је да сними Војсилово откровење трагајући за музиком и песму Треће крило. Давао је мишљење о поезији својим гласом и тако и моје песме учинио својим вечним сапутницама.
Био је пре свега човек са којим се могло разговарати. О књижевности, о поезији и о животу. Неколико пута је оштро стајао иза мене и питао гласно зашто тако талентована песникиња нема посао! Ми смо се тако и упознали: прилази ми човек са шеширом и пита да ли сам ја већник за културу града у коме се налази… Кажем да нисам. А он објашњава како су му рекли да је већница не само културна већ и једна млада лепа особа. Захваљујем и потврдим да су му рекли истину и да ћемо имати прилике да је сада обоје видимо када буде дошла. Не сећам се да ли се појавила тога дана нити како јој је било име.
Знам само да је Вицо тако замишљао све нас у култури, као једноставне и приступачне људе који ненаметљиво улазе у простор и дуго гледају изложбе и представе и читају или пишу поезију. Демантовао нас је живот у овом друштву свих година које су после тога дошле, али знам да Вицо док пишем ово има неки план, као и увек. И да је управо гласом намигнуо:
„Ноћу кад гледаш у небо.
и ти намигни мени.
То нека буде тајна.
Упркос данима сивим,
кад видиш неку комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.“
Завршава се бесмртна песма ако се бесмртност уопште може завршити. То чега нисмо свесни, то није непостојање, то су само светови без нас.
Вечна ти слава и хвала за све, драги Вицо.
Памтиће небо.
- мај 2022.
Милица Миленковић
