Јадранка Миленковић, књижевница из Ниша, посвећено читајући књиге тражила је пут до своје „прејаке речи“ која ће годинама касније одјекнути између корица четири наслова: Хетерос, Соба 427, Преко колена и Шеста песма за Ингу.
Добитница неколико награда, ових дана на југ Србије донела је својим новим рукописом Оливера учи немачки и једно од три крила Златне сове из Источног Сарајева. О томе шта значи бити читалац, а шта писац, и како је то бити читалац и писац у овом времену, открива нам у разговору за Топличанку.
Поштована Јадранка, објавили сте неколико романа и једну збирку песама. Када сте почели да пишете и колико је дуго било потребно да Ваши рукописи постану књиге?
Ако се изузму покушаји писања у средњошколском периоду, почела сам да пишем релативно касно, са четрдесет пуних година. Томе је претходио дуг читалачки стаж и пет година рада са клубом „Прејака реч“. Прве приче су и биле написане само за читање на састанцима клуба. Ипак, то није толико чудно, таквих примера у књижевности има много. Књижевност, по својој суштини, не признаје никакве рецепте ни ограничења.
До прве књиге морало је проћи десет година (иако су приче, песме и есеји редовно објављивани у периодици, у читавом региону), јер сам чекала да неко од издавача стане иза рукописа, да на тај начин загарантује своју веру у квалитет онога што објављује. Данас је лако објавити књигу уколико се третира као роба. Ако аутор жели то да избегне, остаје му стрпљење и спремност да уложи много рада у своје текстове. Прва два моја романа изашла су 2019. године скоро истовремено: „Хетерос“ у издању НКЦ-а и „Соба 427“ као победничка књига на конкурсу издавачке куће „Арете“.
Уследиле су: збирка песама „Преко колена“ 2020. и роман „Шеста песма за Ингу“ 2021. године, обе у издању младеновачког „Пресинга“. Тренутно је код истог издавача у припреми моја прва збирка прича.
Водите читалачки клуб „Прејака реч“. Прејака реч за Вас је?
Име смо клубу дали са жељом да се вежемо за дело Бранка Миљковића. Те 2004. године, када смо одржали први састанак клуба, наш велики песник напунио би седамдесет година, да његов живот није трагично окончан. Сматрали смо да је његово име и дело, и поред тога што се често спомиње, недовољно присутно у културном простору, да му се град и држава нису довољно одужили за велики опус (пре свега у смислу значаја за књижевност) који је оставио у кратком периоду стварања. Још мање се зна за Гордану Тодоровић којом се предано бавите, или за дело Славише Николина Живковића – и тек последњих година се дешава позитиван помак у том смислу у културном животу града.
Но, прејака реч није само то, она је и вера у Реч, у значај речи и њену снагу – од тога се не сме одустајати ни у временима кад визуелни надражаји и средства комуникације у одређеном обиму замењују вербалну размену међу људима. Језик, а одмах за тим и писмо, основе су цивилизације, темељ науке и уметности, и основна линија раздвајања људских бића у односу на сав остали свет. Трагање, у чијем центру је прејака реч, у човековој је жељи да буде стваралац, зналац, моћник у односу на свет коме стоји насупрот. Прејака реч је у том смислу и недостижна и опасна, а исто тако – од ње се не може одустати.
У Вашим књигама посебно место заузимају читаоци. Да ли су се читање и читалац променили кроз време или је време то које се мења, а читалац остаје исти?
Драго ми је да сте то приметили; ја сам тек недавно постала свесна тога да је, условно речено, главни лик већине мојих књига управо читалац. У последње време чујем млађе критичаре како апелују да се писци ослободе већ превише пута коришћеног обрасца по коме је јунак њихових књига неизоставно – писац. Код мене је у питању фанатични читалац (негде је и писац у покушају) који се креће међу људима са другачијим животним опредељењима, па се стиче утисак „пливања уз ток“, кретања у супротном смеру, издвојености која је само донекле вољна.
Мислим да је бити читалац увек био херојски чин, да је то доказ отворености за вечито учење, трагање, превредновање схватања – а таквим је људима теже манипулисати. Велика је заблуда оних других да су читаоци „негде изван живота“, да су људи неспособни за акцију. Кад друштво човека своди само на потрошача, на део машинерије, на објекат, на топовско месо, на марионету – читалац ће остати изван тога, он преиспитује, он мисли. Њему ће бити теже гурнути у руке заставу или пушку (а знамо већ да ратови које он треба да води за другог ничему не служе осим да се моћ из руку једних пребаци у руке других, или да се задржи).
Бити читалац данас значи одрећи се много чега, одвојити време (а упорно му говоре да је време новац), дакле зараде, лакше забаве (а књижевност је такође забавна, знају то прави читаоци!), али то га неће поколебати – прави читалац је увек помало аскета. Верујем да су читаоци данас слични онима из ранијих епоха, јер је оно што нас пре свега повезује са људима тих епоха управо уметност.
Наслови Ваших романа су Хетерос, Соба 427 и Шеста песма за Ингу. Које су то поруке које сте гласом својих јунака и јунакиња желели и желите да пренесете читаоцима?
Тешко би ми било да ја, као аутор, покушам на такав начин да извучем поруке, па чак и теме које су нашле своје место у размишљањима главних јунака романа. О романима је доста писано у периодици, у групама за књижевност, на друштвеним мрежама, на порталима за културу, и читаоци су о томе дали свој суд.
Мислим да већина писаца заправо говори о истим стварима, да је то увек позив на преиспитивање, на одупирање токовима, на застајкивање и обраћање пажње на ствари које се узимају здраво за готово, као што је ближњи, као што је однос према окружењу, природи, па и себи, као што је позив да се не прекида потрага за смислом, за лепотом, за љубављу (али се, ето, мора упасти на клизав терен патетике кад се потегну те велике речи око којих се све врти).
Добили сте трећу награду на конкурсу Златна сова у Источном Сарајеву за рукопис романа „Оливера учи немачки“. Да ли можете да нам откријете ко је Оливера и зашто учи немачки?
Они који су читали роман „Шеста песма за Ингу“ већ су упознали Оливеру. Данас је можда помало чудно писати романе у наставцима, обимне романе са више од 350 страница, али је и то својеврстан изазов. Надам се да у мом случају то није повратак на старо, да не користим нужно превазиђене обрасце (иако моји учитељи јесу писци с краја 19. и почетка 20. века) – а то у неком смислу потврђује и успех на конкурсу, односно образложење жирија у којем се наводи да рукопис романа „Оливера учи немачки“ има најкомплексније наративно ткање.
Чланови жирија нису били у прилици да читају роман „Шеста песма за Ингу“, а рукопис романа „Оливера учи немачки“ читали су под шифром, јер тако налажу правила конкурса. Дакле, роман „Оливера учи немачки“ функционише као потпуно самосталан иако се помињу неки од јунака „Шесте песме за Ингу“. Руководим се жељом да наша књижевност врви од занимљивих јунакиња које нису само декор, које су итекако живе и заокупљене потрагама које су нам у књижевности познате углавном преко јунака мушког рода. Колико ће ми успети да дам скромни допринос, показаће време.
Као једна од књижевница која чврсто корача путевима књижевности, шта бисте поручили свима који желе да се баве писањем?
Мислим да нисам у позицији да делим савете, јер – као што рекох – не постоје рецепти. Кад ме неко од млађих пријатеља пита за мишљење, мој предлог је увек – много читања. Он се односи не само на писање, него на живот у целини. Писати значи – водити тиху борбу, са собом и светом, али та борба мора да радује оног ко се тога подухватио.
Писање има смисла све док има те радости, а све остало је рад, стрпљење, можда срећа, ко зна какве околности, које на крају крајева и нису толико важне. Сабато је негде рекао да је велики писац у ствари велики човек који пише. Ја бих се задовољила титулом: „велики читалац“, не као неко коме за то треба дати признање, већ као неко ко се изборио за своје време, за своју опсесију, и тиме удахнуо мало више смисла свом животу.
Захваљујем на инспиративним питањима и прилици да говорим о свом писању.
Хвала Вама!
Разговор водила: Милица Миленковић
