Сањаћу ја још како се кроз светове прикрадаш…
Мирисаћу ја још твој парфем око себе, када сам сама у кући…
Водићу ја још разговора које нисмо завршили, са слушалицама у ушима, док се шетам десетинама километара, с лакоћом, као да лебдим…
Решаваћу ја још препрека и страхова твојим обећањем: “Оданде ћу те чувати боље, него из ове собе”.
Покушаваћу ја још да дочарам другима како је било имати сопственог змаја.
Држаћу ја још много пута своју руку онако како само ти можеш да је држиш.
Молићу још чешће да постоји тај паралелни свет у коме те одржавам у животу.
Грлићу ја још тела, који се уклапају у твој калуп међу мојим рукама.
Тражићу ја још од неког да ме пољуби у свеже опрану косу.
Чуваћу од свих пар младежа који су преписани са твоје коже.
Гајићу још дуго наш рукопис и писмо у неправилном држању оловке.
Али више никад, нећу бити ником, оно што сам теби била…
…
“Немој случајно да си за мном носила црнину.”
“Али зашто?! Па сви ће да је носе!”
“Баш зато… Само ти немој…”
“А шта ја да радим?”
“Ти се радуј…”
Написала: Драгана Соро
Драганине приче можете читати и на њеној фeјсбук страници – Драгана Соро – Атеље Винсент.
Топличанка је душа од жене.
