- Шта значи тај пишљиви папир, је ли!?
- Мени, ништа.
- Како сад ништа?
- Лепо, сад ништа. Ја сам његова без папира. Не морам да потпишем папир, могу да дам срце јавно, пред свима. Зар није довољно то, што знају чија сам?
- И то што кажеш…
- Она, што ти носи презиме, не мора да значи да је твоја. Жене су у мислила ко зна чије и мушкарци исто и то није фер.
- А шта је данас фер…
- Фер је да будеш стварнички нечији, без трунке лажи, чист и насмејан.
Не треба мени неки тамо папир да будем само твоја. Мени треба да сам ти понос. Треба ми јутарњи осмех због којег таксисти губе главу. Не тело, не став, него осмех.
- А баш ће да ти гледа осмех… како да не!
- Мој човек мени гледа осмех. Сто пута дневно пита, да ме случајно нечим није повредио. Он ми верује и зна да сам ја његова.
- То није твој човек! Него си ти његова жена.
- Можда он и није мој човек, али је мој штит, кад ми други угасе осмех.
Ја сам неко твој. Ако хоћеш да ми се потпишеш по телу, да знају, дозвољавам. Шта ће ти један папир који ће да се поцепа? Срце не може нико. Ту јасно пише све и бележи се свака нит твојих додира. А не дира се само тело… Душа се дотакне, па је то вечно, недодирљиво.
- Ваздушном линијом, он ти је тако близу.
- Линијом мог срца, он је близу, где год да је.
Не треба њему неки тамо папир. Папире сад вуку чергари.
- А њега вучеш ти!
- Ако треба, на недрима, на леђима, само не по папирима, који ће сутра бездушно да овери неки корумпирани судија. Па адвокати, па дужности, па муке и невоље. И после, и да хоћеш поново све испочетка, како ћеш, кад си потписао доживотну пресуду. После нема: „Ку, ку, мајко, шта ми би!?“
Срећа су само шарени папири на којима исписујемо љубав.
Љубав су само наша тела, која се споје, па их нико не раздвоји.
А испод тела су душе, меке и прозирне, једна другој до рамена, пишу причу од перлица.
- Каквих сад перлица? (Лупа се у чело.)
- Знаш оне ситне, шарене, што смо некад у вртићу ређали у огрлице и наруквице, па будемо најлепши?
- Ти си изгледа још у вртићу.
- Изгледа. Моја Гоца би мене вратила у вртић, него каже да сам сад мало велика.
- Баш чудно што ти то рекла… (Осмехује се.)
- Мени је тамо било баш занимљиво. Имала сам њен штит.
- Али сада немаш.
- Ко ти каже… Имам, али невидљиви.
(Сутра послеподне у судници.)
- Да ли Ви пристајете да потпишете да сте његова жена?
- Не.
- Како, молим?
- Тако, молим. Нема потребе. Потписала сам му се на срце, то ниједан суд не оверава.
Не треба мени папир да будем само твоја.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.