Локал под липом
Фалило је месец дана до мог осамнаестог рођендана, када сам за трпезаријским столом затекла маму како гледа у хрпу папира и цедуља, бледа и уплашена, једва се суздржавајући да не заплаче.
“Шта је било?”
“Ја немам више чиме да вас школујем…“
Дрхтавица говори кроз њу…
“Већ четврти месец нема плате ни у Дневнику, ни у Кабелу… Све смо потрошили, немам од кога више ни да позајмим… Кромпир се вади тек за два месеца (иначе смо се породично бавили и производњом кромпира и купуса, што је доста помагало две тзв. плате). Ја, децо, немам више да вас школујем…”
Ово је звучало као највећи пораз који је доживела, икад!
Одвратна тишина, која ми је подигла адреналин на максимум, трајала је као мрак.
“Кево, је л’ имаш 150 динара?” “Јеси ти мене сад чула шта сам рекла?! Ми смо шворц!” “Немамо ни 150 динара у кући?!” “Имам 250 у новчанику сакривено, и то је све под овим кровом!” “Ако ми даш 150 данас, сутра ћу ти вратити 300!” “Ја сам толико уморна да те нећу ни питати како мислиш да створиш новац и да ли је легално… Ево!”
Није ме питала ни где сам изашла… Трчала сам као луда око 2 км, док нисам улетела у пицерију у којој смо се иначе окупљали.
“Је л’ Дадо ту?” питам конобарицу.
“Није још долазио данас.”
“Ок, дај ми кафу, сешћу негде у ћошак, јави ми када дође.”
Четири сата и четири кафе сам га чекала. Било ми је мука, тресла сам се и презнојавала, вежбала говор у себи и вероватно нервирала све око себе колики сам напад панике имала. Коначно Дадо улази и вуче огроман џак брашна за собом. Конобарица му шапне да га чекам већ пола смене. Прилази ми и пружа брашњаву руку да се поздравимо.
“Како си, Драгана?”
“Ако ме ти не примиш да од сутра радим код тебе, ја нећу завршити средњу школу”, само сам то имала снаге да кажем, све остало бих одјецала. Ћутао је. Прогутао кнедлу. Пицерија је њихов породични посао. Били су избеглице из Хрватске.
“Која си смена сутра у школи?” “Прва.” “Када ручаш и урадиш домаћи, дођи у другу смену. 16-17h, кад стигнеш.”
Пружио ми је поново брашњаву руку.
“Кафу имаш на рачун куће, као и сви запослени.”
И окренуо се да сакрије поглед и улетео у кухињу.
Те ноћи су моји родитељи заспали плачући, што им дете из кафане завршава школу.
“Али, Ћале, то је пицерија!” “Је л’ служе алкохол?” “Служе.” “Кафана у којој се служи пица.”
Прећутала сам му колико је пута био у праву. Сутрадан сам донела 1000 динара у кућу. Сви су ми давали огроман бакшиш, за школу.
Ја сам завршила школу из “кафане”, моји родитељи су стали на ноге, стекла сам пријатељства и искуства о каквима се данас само слуша и гледа по филмовима, добила своју шансу да решим проблем.
Сваког 8. марта се сетим своје прве борбе… Дана када сам схватила да највреднији алат лежи у мени…
Свака прича, уметност, изражај, мудрост леже на Болу… Као што у филму „Сабирни Центар” кажу “Историја света је историја мртвих”. Све што знамо својим стицањем искустава је стечено преко Бола… Бол је светиња… У њу се не дира… Свако од нас има право да свој Храм доживљава, поштује и чини стварним на свој начин… Ниједан ожиљак на кожи није настао тако што нас је неко помиловао…
Ако ја свој Бол доживљавам тако да је нашминкан Осмехом и Самопоуздањем, то је моја одлука да не излазим из зоне комфора, чак и када излазим из ње.
Имати потребу бити искрен, отворен и на неки начин Го, је Храброст, а истовремено и Слабост.
Сваки пут када се мењам мој Извор остаје исти.
Док год је незамућен, Ја имам смисао… А смисао носи Страст…
Страст је као и Ватра… Добар слуга, а лош господар…
Заузадати себе је најјачи дивљи Коњ на ког си сео…
Грива, коју чупаш међу прстима, можда више теби главу затеже него Коњу…
Какав ћеш сести у Седло…
Зависи какве си коње досад јахао…
Драганине приче можете и читати на њеној фејсбук страници – Драгана Соро – Атеље Винсент.
Топличанка је душа од жене.
