Душа – то је мекана и недодирљива творевина, тврђава испод блузе коју мењаш. Само душу не мењаш, њу ти дарује Бог, кад те подигне на ноге. Живиш, падаш, устајеш, али гајиш у себи себе и то је јединствена лепота, која је немерљива.
Чудили се неки људи, што је становник ове земље, несебично поклањао све што има и нема, другима. Те разрогачене очи, упрте у човека, никада нису могле да допру до чињенице докле сеже његова лепота. Јер кад је неко има, она је недостижна. Све лепо у човеку што постоји, то је његова душа.
Душу гасимо греховима, али је лечимо опроштајима благословима… и обрни – окрени, лепи смо својствени себи, јединствени, кад гајимо лепоту душе. Ни ту лепоту не може свако да увиди. Сваки човек је јединка за себе. Не постоје две исте душе, једнаке у темељима, али је важно, што постоје. Душа се да исправити, ако човек воли. Она се поново рађа из љубави, уздиже из пепела.
Душа се лечи љубављу и истином, па лепота човекова тако долази до изражаја и препознаје се у нечијим корацима. Колико ту корака има, зна само Бог и улица, јер је тешко бројати лепоту, која је у нечијем раскораку.
Сви јој се диве, али је и повређују, али је она непробојна тврђава у којој само једна шарена птица, разбије сивило камена и мрака.
Била једна жена, добродушна и стварна. Гађали су јој тврђаву простаклуком. А она се одбранила, не дозволећи да се мери, колико лепоте има у њеним корацима. И из њених очију, исијавала је душа, коју су други видели, али је никада нису измерили.
Немојте покушавати да тражите и мерите њену душу. Она се сама мери кад је жена човек, кад је човек људина, која стално даје, а ништа не тражи.
- Ти си добра душа. Ништа не тражиш, добијаш мрвице.
- Ја сам своју доброту продала за цвет.
- Кад рече цвет, где ти је она хаљина на трешње ?
- И њу сам продала уличним продавцима и кусур сам добила.
- А била је тако лепа…
- И тако прљава.
- Зашто ? Где си је толико упрљала ?
- Знаш, кад падне киша, ја скачем по баруштинама, не прескочим ниједну.
- Ето, видиш, зато и кажем, лепа ти је душа, иако се блатиш у недоба.
- Мислиш да могу да направим причу од једне обичне, прљаве хаљине на трешње ?
- Направићеш чудо, кад дохватиш неко друго пространство, неко друго небо, неке боље људе. Можеш да купиш нову хаљину, на руже и лале, на зумбуле…
- И на нарцисе !
- Што да не ! И на нарцисе.
- Али сви воле ту… на трешње.
- Сви воле тебе на трешње. Јер ти си сва на воће и цвеће. Сви те кидају, па се сладе.
- Па кажем ја… нисам довољно скакутала данас после кише.
- Ти оди поново, па се врати да ми кажеш да ли је могуће испрљати тебе такву.
Мучки су се трудили да ме баце под облаке, да се не види кад сијам. Све сам пробала да обучем… Била сам жена на воће и цвеће, на јорговане, трешње и лале, само нисам била бездушна. Сад ме питају где ми је та проклета хаљина на трешње. Кажем им – продала сам је за цвеће.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
