Ово двоје људи је некад било гладно… Баш право правцато Гладно… Са увученим стомаком, ноћним грчевима, стидом и осећајем понизности…
После само месец дана познанства и везе, нашли смо стан и почели да живимо заједно. Првих месец дана је прошло пребрзо. Док смо се сместили и снашли, где смо и са ким, дошао је и децембар…
У децембру је Горан сазнао да му је пријатељ са којим је држао локал, нанизао толико дугова, да је дошао дан када су неки “сумњиви ликови”, само лепо дошли и рекли Горану да што пре изађе одатле, да ни крив ни дужан не би враћао туђе дугове…
Ја сам радила за 250 евра, кирија је била 180 евра!!! Рачуне нисам смела ни да рачунам…
Какав је почетак ове приче, не могу да се сетим… Углавном, из ружних и трауматичних ситуација извлачим и памтим само оно продуктивно…
Пет месеци је трајала трка са сопственим реповима. Ми нисмо стигли ни да упознамо једно друго, а већ смо се суочили са проблемом, који је и многе стабилне бракове растурио… А ми смо тек почели…
Договор је био само један! Да наше породице не смеју да знају да смо гладни! Нисмо хтели да нам неко пегла прве проблеме, који се десе…
Пријатељи су знали, јер је Горан тражио посао, Пријатељи су знали, јер смо имали само два тањира и сервис за двоје, Пријатељи су знали, јер сам умела колегиницу да назовем пре посла и да је питам да ли може од куће да понесе скувано, па да Горан дође у радњу да и он једе… Пријатељи су знали, јер смо куповали хлеб на парче у продавници у згради, Пријатељи су знали, јер ако су хтели да дођу код нас, носили су храну са собом, Пријатељи су знали, јер сам умела да плачем ноћу преко телефона, Пријатељи су знали, јер ми је колегиница уступљивала бакшиш и од динар… Па када накупим десет динара то је пола хлеба… Пријатељи су знали, јер смо позајмљивали паре, Пријатељи су знали, јер сам кило пасуља недељу дана разређивала водом и сољу, да једемо стално скувано, Пријатељи су знали, јер је тад и Андреј у Сурвивор-у јео рижу сваки дан и на крају победио… Пријатељи су знали да када је плата ја купим четири пилећа крилца, па их једемо читав дан… Знали су да једемо само док не нестане глад, а то је некад било и по пет залогаја по оброку, Знали су да имамо два тањира, па када су нам упали у стан са сервисом, само сам Горану села у крило и плакала као дете на сав глас. После сам јецала пола дана. А донели су и кафу, шећер и млеко, јер ни то нисмо имали, осим празне џезве…
Један “пријатељ” му је слао слике нових апарата, док му архитекта сређује кухињу… Горан му је послао слику шерпе пасуља, нових тањира и “пурцике” у поклопцу од теглице, јер чинијицу за салату нисмо имали… Никада му се више пријатељ није јавио…
Пет месеци смо живели на пасуљу, рижи, крилцима, кромпиру… Пет месеци је Горан тражио посао и никако није успевао да га нађе… А онда је једног дана, док је био у радњи да једе, наишла жена, која је некако схватила о чему се ради… Питала нас је у чему је проблем, зашто нећемо да нам родитељи помогну и како она може да нам помогне…
Горан је објаснио да је његов отац без посла (остало је пар година до пензије, а заостале плате од ВУ Карађорђево никако да стигну, мама му прима инвалидску пензију од 8000 динара, а мој ћале ради у НФК, који се полако гаси).
“Ево ти моја визитка. Сутра хитно код Цеце у Суд! Пошто немам деце, кажи да сам ти тетка и да хитно човеку исплате шта му следује! А да, ја се зовем Ева.”
Прво што смо урадили ујутру је одлазак у суд, у року од пар дана Горанов отац је добио све што му са правом припада, а већ годинама није… Када смо дошли у Младеново, тек тада смо им признали све… Његови родитељи су плакали…
А ја сам отишла у маркет да напуним фрижидер и купим кило ребараца за пасуљ…
Дуго нису могли да нам опросте то прећуткивање, а ми нисмо могли да верујемо шта смо преживели… У мају је Горан добио посао. Рекло би се да више нисмо имали таквих проблема, али смо заувек остали поштоваоци Пасуља и Риже… Крилца су нам траума.
Никада више нисмо срели ни Еву, ни Цецу, али отад сваком ко нам пружи руку, а ми препознамо или наслутимо проблем, одлучимо да будемо Ева или Цеца.
Будите Ева… Будите Цеца…
Драганине приче можете и читати на њеној фејсбук страници – Драгана Соро – Атеље Винсент.
Топличанка је душа од жене.
