Jелена Калајџија: Књижевна стварност има свој суверенитет 

Јелена Кајалџија, приватна архива

Јелена Калајџија, књижевница и библиотекарка, окружена књигама, о књигама пише и књиге ствара. У овом разговору открива своје читоскровиште и тајне о темама којима се бави у својој поезији. 

Добитница је две значајне награде: „Новица Тадић“ и „Милан Ђокић“. Објавила је исто толико приручника из области библиотекарства. Њена књига „У мередову“ ових дана изашла је из штампе, а са њених страница ауторка опомиње да поезија не нуди одговоре и решења, али да многа питања кроз своју сувереност тресе из темеља.

Поштована Јелена, завршили сте студије српске књижевности и језика. Радите као библиотекарка. Уз то сте и ауторка неколико књига. Какав је осећај бити књижевница (свакодневно) окружена књигама?

Искрено то је више од осјећаја. То је живот. Његов интегрални дио, који у себе поунутрује у одређеним пропорцијама све човјекове моћи умне, емотивне, духовне… Питање и може ли се бити књижевница ако ниси у непрестаном додиру са читањем/писањем, ако у околосебију доиста нису квалитетне књиге свакодневно. 

јелена-калајџија
Јелена Кајалџија, приватна архива

Урадили сте два приручника из библиотекарства. Можете ли нам приближити којом проблематиком се бавите у њима?

,,Под кровом књиге: друштвена одговорност у оквиру пословања јавних библиотека“ је коауторски приручник, друга потписница је Бојана Грујић из периода када сам радила у Градској библиотеци у Новом Саду. Ријеч је о искуствима са истоименог пројекта који се бавио трородним дјелатностима и мјерио до које границе библиотека искорачује из онога што називамо „основним библиотечким дјелатностима“ ако те основне дјелатности обављамо на различитим мјестима и маргинализованим групама, попут Дневног боравка ЦСР у Новом Саду или инклузивном боравку ,,Цврчак“ Удружења за помоћ МНРО Града Новог Сада, или на самом прагу корисника у оквиру те треће дјелатности кућне доставе књига. Бојана и ја смо извајале важан термин ,,персонални библиотекар“ који је осим што је метонимија библиотеке и важан елеменент рецептивних потреба корисника. 

Други је настао из моје размишљаонице као секција ЈУ Народне библиотеке ,,Филип Вишњић“ за помоцију и истраживање читања у свим животним добима. Зигмунд Бауман на једном месту каже да смо запали у метанавику ,,навику мењања навика“. Преплављени сензацијама олакшаних могућности за апсолутно сваку пору живота, такво друштво постаје инстант-друштво. Исти аутор наводи да савремени човјек не умије да разликује живљење од конзумирања, не знамо да ли живимо да бисмо конзумирали или конзумирамо да бисмо живјели…  Но, у свом том вртлогу намеће се идеја да је Култура заборављена, ако јесте онда је то вероватно стога што пређе описано друштво на Културу реагује непрепознавањем.

Јелена Кајалџија, приватна архива

,,Креативна конзумација културе: нови модуси читања/ Creative Consumption of Culture: New Reading Modes“ (Књ.1) објављена је 2018. и представља покушај да се Култура отргне непрепознавању и забораву, да се врати на траг потребе. У Књизи 1 која је до сада само објављена бавим се основношколцима и средњошколцима, рецептивним праговима, анимацијом читања, урушавањем табуа о нечиталачкој ери инстант-тач генерације. Исте године када је објављен, промовисан је на штанду Библиотекарског друштва Србије и америчке амбасаде на Међународном сајму књига у Београду, а 2019. програм је представљен на ИФЛА Сателит конференцији за дјецу и младе у Београду. 

Добитница сте више награда међу којима посебно место заузимају „Новица Тадић“ и „Милан Ђокић“. Како награде утичу на Вас и Ваше стваралаштво?

Рефлективно и рефлексивно. С обзиром на то да су у питању конкурси који су резултовали објављивањем рукописа, врло су ми значајне са аспекта потврде о вриједности. „Новица Тадић“ особито због анонимног пријављивања. 

Јелена Кајалџија, приватна архива

У доба светржишне свемогућности одабрала сам овај пут до штампаног образа својих писанија као… најпоштенији. На стваралаштво не утичу осим што су велики талас контакта са читаоцима, на мене пријатно, потврдно и са теретом одржавања тонуса квалитетног стиха.

Ауторка сте сликовнице за децу „Скровиште за тајну“. Какво је то скровиште?

Читоскровиште. Један мени баш драг текст на којем се радило у много наврата. Врло је тешко писати за дјецу ако желите да одговорите потребу грађења висококвалитетног читаоца. Издавачка кућа „Прометеј“ је имала слуха за ову замисао, дугујем им посебну захвалност. Иначе сам велики колекционар сликовница, теорију сликовничарске апаратуре изузетно пратим, па се и сама питам одакле смјелост…

Јелена Кајалџија, приватна архива

Али надошла је из потребе популаризације ауторске сликовнице, разбијању табуа да је илустрована књига сликовница, као и чињенице да ми је занедостајало неисфорсиране њежности и слободног простора за спонтану машту (вјерујте, у савременој продукцији ово није оксиморон!), надам се да сам макар додирнула то. 

Сликовница није добра сликовница, ако се квалитетном тексту, пречишћеном лектуром, коректуром, без грешке у сваком смислу, не додају исто таква илустрација и дизајн, па су потписнице ,,Скровишта за тајну“ са мном и Мирна Јовановић и Дуња Шашић које су одговорне за друга два сегмента.

Ових дана појавила се из штампе Ваша збирка песама „У мередову“ која је понела награду „Милан Ђокић“. У збирци се бавите темама наших „генерацијских“ стварности које преносимо са колена на колено. Хоће ли се Балкан икада ослободити мреже у којој се налази и како поезија може утицати на то?

Балкан или нешто (било шта) друго, прије је заробљеност појединца па у збиру друштва, а ово је геополитичко и геостратешко питање које поезија не рјешава али које поезија тресе из темеља. Нисам за циљ имала ангажовану збирку, нити она то јесте она је исписивач фрагмената парадигми које трошимо, а из мередова се свакако може, управо чистом поезијом. 

Јелена Кајалџија, приватна архива

Књижевна стварност има суверенитет који није ескапистички, али јесте парадигматски простор слободе. У томе смислу, као зрно молитве искрене у једног човјека, може да потакне плетисанску мрежу очишћења, као велики талас. Као велики, велики талас. Али треба вјере.

Кад постанемо Каона, постајемо заправо ко?

Не постајемо, прије бих рекла пристајемо на цјелокупног себе.

Пошто се бавите библиотекарством, које бисте нам књиге препоручили за читање овог лета?

Најтеже питање за библиотекара мог калибра је љетња препорука, јер у наставку корисници додају ,,нешто лепо, лагано“, а ту сам танка. Само у комплесности текстова видим лијепо и јако,  важно и стамено, да скратим: праву књижевност. Онда можемо лагано кроз читоискуство у живот. Није свака објављена књига и књижевност и то је небројено пута потврђено.

Тако да би моја препорука као списатељице била ред Новице Тадића, ред Воје Деспотова, ред Маћи Таваро, ред Игора Коларова, ред Огњенке Лакићевић, ред Кортесара, ред Песое, ред Цуботе, ред Тање Ступар Трифуновић, ред Михајла Пантића, ред Садека Хедајата, ред Воје Чолановића, два реда Џојса, Достојевског и Црњанског, ред Цветајеве, ред Фокнера, ред Бошка Петровића, ред Стива Грабовца, ред Гроздане Олујић, ред Владушића, ред по ред, прође љето, а напосљетку важно је да је уз књигу, зар не?

Разговарала Милица Миленковић