“Имате ли деце?”
“Имамо.”
“Колико?”
“XY.”
“Ааааа, па зато ви толико радите… Треба нахранити толика гладна уста…”
….
“Имате ли деце?”
“Немамо.“
“Ааааааа, па зато ви толико радите. Нико вам не смета… А ко је од вас двоје проблем? Да ли сте пробали вилину прашину, гованце од једнорога или ону траварку у Бубањ Потоку? А што се не разведете, ако не можете заједно имати децу? Можда бисте са неким другим имали Петоро?!”
“Мора да је Она, види како је мршава, лепа, паметна, активна, Злобница једна!!! Јалова вештичара!!! Какав хуманитарни рад, каква предузетница, какво удружење?! То све празне приче!!!”
“Мора да је Он, само лопту гања, развија дечији спорт, има фирму… Неспособњаковић!!! Требао је остати подстанар у граду, као сав нормалан свет и остати у вези са оном малом, а не ова, кад јој је ноге видео као да му се све помутило у глави…”
…
Је л вам мука? Мени више није… У последње три године сам схватила да не треба мени помоћ, већ свакоме ко има такве клице у глави, срцу, стомаку…
Наш, ваш, њихов… је живот! Не онога ко даје себи за право да га растури у ситна цревца и баци гладним рибама да се хране њиме… Не оних, који већ дуго пливају у муљу свог мутног живота, називајући га Лековито блато!
За оволико година, прошли смо свашта… Од плакања до хистеричног смејања, од бројања дана, непријатних и болних искустава, личних падова, дестабилизације брака, до пометње у глави. Да ли ја све ово радим због себе или зато што се то од мене очекује?!
Наш избор, наш живот, моја материца и стомак су САМО МОЈА СТВАР!!! Поносно их носим такве какви јесу, не мислим да било који део Горана и мене није испуњен и комплетан Човек. Не мислим да смо „оманули живот”, не мислим да немамо сврху… Ни као појединци, ни као пар…
59
У априлу смо били у Дечјем селу. Дан после мог рођендана… Сви знају да јако волим слатко, па сам добила пуну велику кесу слаткиша.
Понела сам је њима… После дужег разговора са предивном психолошкињом, постали смо још сигурнији у оно што желимо.
Читава ова прича, ова мала књижица Не књижевне вредности, Не психолошке вредности, већ оне која је у мени чучала толико дуго… Ово је моје Исповедање, Ово је оно што нисам могла једном попу, али могу Теби да кажем… И теби, и њој, и њему… Ово су моји страхови, ово су моја надања, ово су моји кошмари, ово су моја преиспитивања… Ово су они ситни комади огледала, које сам разбила у себи, па сад полако састављам, а да не искрварим превише. Ово је онај поглед из таксија, док вилењак скакуће булеваром, јер ме је ухватио на фрку… Ово је моја вилинска прашина…
Седамо у кола, тресемо се од узбуђења и кроз дрхтави смех нам лију сузе…
“Урадили смо то… Биће то… Следеће године, сви заједно ћемо спавати у дневној соби, под огромним ћебетом, и заједно са њима дочекати Нову годину…”
Пролази девојчица, узраста о ком маштам… Мршава, плавушица, преслатко клемпава… Вуче за собом џак за смеће и гледа нас право у очи… Стала је, накривила главицу и послала нам пољубац…
Плачемо обоје… Можда је то она… Можда смо управо видели наш Ускршњи Уторак.
Драганине приче можете и читати на њеној фејсбук страници – Драгана Соро – Атеље Винсент.
Топличанка је душа од жене.
