-Је л’ ти нећеш да ми се јавиш?
-Сматрам да је непотребно да трошимо речи, кад се не волимо. Не глуми љубазност, остави ме на миру и иди својим путем!
Људи кажу да сам змија. И то прелакирана. Ја кажем да никад нисам ујела и повредила прва, али да сам враћала – јесам. И то горе него ђаво! Пре пар месеци су ме напали неки зли људи и пробали су да ми укаљају име. Као и свака змија, када је у опасности, кренула сам да се браним и уједам. Ујела сам их за понос, отровала сам их истином. Зажалили су што су ме напали, а највише им је било жао што су ме упознали. Кажу да је живот са мном припрема за пакао!
-Кристина, они стварно немају појма колико си ти нежна душа!
-Нежна, нежна… ал’ кад полудим, бежи од мене!
-Напали су те први, бранила си се. Кренули су да блате оно што је твоје, ујела си их. То им је за наук да не каљају оно, што је твоје!
Никад нисам дозволила да неко каља нешто моје! Ни име, презиме, породицу, пријатеље, мој рад, труд, успех. Када су видели да све своје поносно браним, одустали су од идеје да било шта покушају.
-Брат ти је аутистичан, ужас!
-Мој је, најбољи је! Нисам те питала за мишљење. Довиђења, пријатно!
-Текстови су ти катастрофа, престани да их објављујеш! Јавно се бламираш!
-Јавно ћу тебе да избламирам, ако не ућутиш.
-Преко радија звучиш као да си на некој сахрани.
-Не провоцирај ме, да не бих била на твојој сахрани.
-Отац ти је црн као ром!
Лепша си кад ћутиш! Кад проговориш, лоше употребљени падежи ти униште лепоту.
Какво год да је – моје је!
Какви год да су – моји су!
Каква год да сам – своја сам!
-Кристина, опет носиш ту белу хаљину?
-Носим бело, јер сам невина, а људи ме цео живот окривљују на правди Бога.
-Не обазири се! Они си ти већ резервисали место у паклу.
-Ни пакла се не бојим, празан је. Сви ђалови су на земљи.
-Али име покушавају да ти укаљају!
-Покушавају, али не могу. Нико не сме да каља, оно што је моје!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
