–Нисам ја репа без корена!
– Добро, не вређај се…
– Шта да се не вређам!?
– Док год је људи, постојаће разлике.
Људи мисле да си сам, кад живе у незнању. Кад не виде, газе, а неко то све пажљиво осматра и чека да покаже корен из којег ниче цвеће.
– Ниси мала! Умеш ваљда сама да се чуваш.
– Тачно. Нисам мала. И људима који су велики чупају корен да изникне трн.
– А да није до тебе ?
– А да ниси ти у тој маси, озлојеђен и пуст к’о и сви остали?
– Ја сам неко, ко те чува, репо и не да твоје корење за нечије зумбуле…не да твоје очи за сунца без бескраја.
– А да те одведу одавде, да ли би се вратио ?
– Овде – не бих. Теби – бих… Да те гледам како цветаш кад увене зло у људима.
– Имам једну песму за тебе…
Да те одведу далеко одавде
где би ти био крај !?
На почетку би хтео да се вратиш,
да кажеш да нема места
на којем дишеш
као на мојим грудима.
И тако, кад кренеш, ти се враћаш,
јер тамо нема ничег
што си овде нашао
на мојим леђима,
међу мојим јастуцима
у мојој глави наопачке.
Наопако се највише љуби
и кад се губи
не оде даље
само понекад занеми,
по ветру љубав шаље.
-Лепа си ти репа без корена. Само не дај да ишчупају тебе из себе.
– Мене из мене лопови краду, а ја се и даље опирем.
Никада нисам заборавила дедине речи: „Ниси ти репа без корена.“
И ја стално узалудно понављам, али ме нико не чује.
Чују ме моји зидови и један човек који не одустаје да схвати зашто баш ја, поред толико репа, да се чупам из корена.
– Доста више са тим твојим…
– Наћи ћемо начин да се те ране извидају. То се лечи неповређивањем, чувањем. А тебе има ко да сачува. Снаћи ћеш се.
Сналазим се у ходу. Мерим реч да ми не побегне, да се сама не ишчупам, да се видам љубављу. Није то лако… Кад те вуку да останеш цео. Чује ти се јаук до облака, ал’ те чује само онај прави.
– Људи ноћу спавају. Спавај и ти, само купи вентилатор, да се не угушиш.
– Купићу ја себи јастук, на чијој ће белини, други писати стихове.
– Други!? Који други!?
– Они, који иначе пишу о репама без корена.
– Дозволићеш да ти пишу по јастуку !?
– Нећу ја. Ти ћеш !
– Никада.
– Хајде да се кладимо да ћеш и ти бити један од њих!
– Нећу да се кладим…Ја ти то никада не бих урадио.
Не бих те одвео у неповрат.
Не бих те дао тек тако.
Не бих те чупао да не растеш.
Не бих те пустио да плачеш.
Не бих чупао твој корен.
Не бих, али видео сам од других.
– Маса људи тежи да сазна одакле сежу њихови корени. Представићу вам своје породично стабло, а онда ћете ви да нацртате своје.
– Али ја не умем да цртам…
– Сви умеју да цртају, него ти, душо, немаш корен, а од њега треба да почнеш.
Имала сам једном корен. Заједно са срцем, ишчупао га је човек.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
