Живети уметност највећи је успех једног човека. Кроз уметност се расте, тражи се место, на којем племенитост улази у тебе као зрак кроз облаке. И као што се буди дан, тако се буди и живот. А уметност кроз све поре, проговара о човеку.
Недавно сам решила да му нацртам љубав. А онда сам му написала и песму. Друге жене су куповале недрима, а ја сам му несебично поклањала цртеже и лепе речи. Тражила сам од сунца да му засија, зар то није уметност!?
Човек се буди и расте, онда, када поклања себе кроз стварање уметничког дела. Уметност од човека прави украс за свет, па његова благост буде заразна, а све друге нестану и замру. У таквом бих свету обитавала, тражећи добро у људима. А тако је лако живети уметност и у свему налазити покретачку снагу и доброту. У птици крила, у небу сунце, у киши тишину, у теби мене. Лакше живимо дане са бојама, сликама, речима, са музиком, са љубављу.
Не постоји сликар, који ме уме да обоји свет, ни песник, који не уме да склепа стих, ни човек који не може бити довољно племенит да ствара уметност. Људи се боје да покажу шта све умеју, несвесни да у њима спава нешто, што може бити смисао. Кад човек залута у мисли, све је ту могуће… да се роди слика, покрет, стих, љубав. Стално је спомињем, на свим местима на којима приметим да неко не уме да је изрази, да је представи, да је из себе свесрдно пробуди, јер штета је да у неком вене и пропада оно једино, што нам је потребно да ујутру устанемо и кренемо у живот.
Идући тако сивом улицом, у којој су мајке просиле да им болесна деца преживе, бојила сам тротоаре у лептире и срца. Један старији човек, понудио ми је да му осликам кућу. Тако сам зарађени новац поделила мајкама које су просиле. Сутрадан, улица је имала крила, а те мале птице махале су њима.
У томе је смисао уметности. Не живиш само ти тако посебан од ње. Неприметно живе и други, везујући невидљивим струнама лепоту за душу и она ту трајно остаје.
- Уметница мора бити здрава – рече песма.
- Уметница мора бити страва – рече Анастасија.
- Уметница је невидљива – наставља се песма.
- Уметница је небеска жена. Она која осваја душом – кажем.
Нисам ја Богом дана да мислим да нема лепше песме од моје. Није уметност такмичење као скок у даљ. У даљ скочиш тамо, само ако си свој, ако имаш лични печат од посебног калупа. Залутати ван смисла уметности, могуће је. Кад заживи такмичарски дух, ти си онда физички радник, који присиљено гура изманипулисано осећање на лажно шарена платна и папире, сценски потпуно погрешно.
Ко промаши уметност, примашио је живот. У уметности, као и у другим сферама живота, одлута се некад веома далеко. И онда то више ниси ти. Она не познаје сујету, завист и кукавичлук, него стоји пркосно и чека прави тренутак да од тебе направи човека.
- Опет о смислу…
- Смисао је да нема смисла.
- Како нема смисла?
- Нема смисла живети ван рама у који си ускочила кроз реч, кроз слику…
- Видиш, ја играм!
- Са уметношћу се не игра. Са њом се расте.
- И са тобом се не игра.
Уметница мора бити права!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
