На ободу будућих збивања корачала је нека нова спознаја. Непозната. И привлачна. Отргнута од времена и уткана у сваку надолазећу мисао. Чувана је за неко боље сутра.
Причало се о њој шапатом како се не би уплашила, како не би била отерана у неповрат. Чекало се на њу стрпљиво попут последњег воза. Живело се за њу свим срцем. Дисало се за њу пуним плућима. И очекивало се само најбоље од ње.
Та спознаја је нама попут капи воде жедном, попут коре хлеба гладном, попут радосне вести тужном. Можда је мала, али је за нас велика. Можда је у пролазу, али ће са нама остати заувек. Можда је другима неприметна, али нама је верни друг. И није нам тешко да пут наставимо са њом јер тај пут и не би био толико вредан да није ње. Не би био другачији да није ње. Не би био домаћин некоме попут нас.
Знате и сами да нас неке прилике могу заувек променити. Тако је и са спознајом. Након ње, ми нисмо више исти. Некако порастемо и постанемо драгоценији. Тада свет гледа на нас са дозом опчињености. Истим таквим погледом ми гледамо на сваку нову спознају. И жељно је исчекујемо. Изнова и изнова.
Сваки дан је прилика за неку нову спознају. Не заборавимо то.
Пише: Сања Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
