Да ли сте се некада на летњем распусту или на било каквом распусту, попели на неко дрво? Јесте? Е, тачно сам знала! Како и не бисте кад свако дрво има отворен позив за пењање, верање и љуљање. То наравно многи не виде, али најважније је да то виде само они који и треба да виде.
Па да! Ето, на пример – ти. Не треба ти приручник, савет или подсетник за пењање. Сасвим тим је непотребна и баба која јурца наоколо и загледа сваку шумасту крошњу у нади да ће те, јао теби, пронаћи. Хеј, бако, па не играмо се жмурке!
А како је лепо на дрвету! Милина једна непрегледна. Много је боље бити горе, него доле, када је дрво у питању. Горе су гране, лишће, сунце, звезде, змајеви, крушке и – мрави. Доле су трава, камен, печурке, јежеви, корење и – опет мрави! Можда је ипак боље бити у средини. Мислим – због мрава… Али, нису све крушке исте, а ни мрави. Ово је прича о једном мраву који није био исти.
У породици од двадесет хиљада мрава тешко је бити препознатљив. Мрави су црни, ћутљиви и никада нису поспани. Не посустају и носе јестиве делове разних јестивих делова у своју кућу, веееелику и заједничку. А онда, пада мрак. Капије се проверавају, врата куће се закључавају, а шта је са мрављом кућом? И у њој је све спремно за спавањац. Псттт…
Ноћ је посебно доба дана управо зато што мрак у дану. Мрак је црн, ћутљив и поспан. Али, није то исто за свакога. За нашег мрава, мрак је најсветлије доба дана.
Двадесет хиљада минус један мрав спава. Радиша не спава. Шта ли ради? Наизглед ништа. Чек, чек, да проверим… Да, не ради нииииштаааа. Хммм… Ипак, нешто се дешава с њим. Он смишља песму! Како знам? Ето, знам. Светле му очи, сија сунце из њих. То јест, два сунца. То се дешава онима који смишљају песме. Мада мислим да су песме њих осмислиле да би се у њих уселиле. Али, нека буде овако: то песма у Радиши ври (као у мравињаку) и жели да је управо он створи. Радиша је вредан и предан, то сви мрави знају. Али, о овој његовој особини нико ништа не зна. Скоро нико. Неко зна. Тај Неко је веома важна личност за нашу причу, јер само Неко може да чује сваку Радишину песму. Ја знам да сад гориш од жеље да бар једну чујеш.
Сећаш се дрвета са почетка приче? Оног на које треба да се попнеш? Уради овако:
- Ћути, пажљиво приђи дрвету и загрли га;
- Приљуби свој на дрветов образ, склопи очи, диши дубоко и слушај;
- Ослушкуј. Звезде се круне, пада звездана прашина, светлуцају она сунашца у песниковим очима и дешава се чаролија;
- Радишина песма тече кроз дрво. Кроз твоје дрво.
- Осећаш је, радујеш се и већ је напамет знаш.
Напомена: Ја сам твоја крушка. Ти си Неко. Ово лето те чека да запишеш песму. Хајде.
Пише: Љиљана Соколовић
Топличанка је душа од жене.
