Да ли је устала, да ли се наспавала, да ли је јела … мислим ја о својој кћерки.
Да ли зна шта ће да обуче данас? Шта ће да ради данас, распуст је, да јој не буде досадно.
Да ли се наспавао, да ли је јео, да ли је гладан, да ли га боли раме, да ли … о сину?
Да ли сам им припремила све што може да им затреба? Да ли ће се снаћи док сам ја на послу? Да ли, да ли, да ли…
А да ли сам ја добро? Једног дана они ће бити потпуно одрасли људи и ја им нећу бити толико потребна, више можда за разговор и консултацију, остало ће ваљда моћи сами. Тј., моћи ће, ако их сада пустим да могу.
Питање је, да ли сам ја добро са собом? Јер, на крају дана, ипак смо сви сами са собом. Јер, на крају крајева, свако ипак гледа себе и шта је најбоље за њу/њега.
Значи, прво да сам ја себи добро и добро са собом, па онда остало и остали.
Јер, реално, кад ја нисам добро, не могу бити добра ни себи ни другима.
И искрено, данас нешто и нисам добро. Имам онај осјећај у души да сам се нешто огријешила о себе. Да сам више пазила на потребе и жеље других, а не на своје, да се неко не би увриједио и схватам да сам саму себе увриједила јер сам била прељубазна, предоступна и преотворена за друге. А није било потребе за тим. У ствари, често нам то нико и не тражи и не очекује, него ми саме, да би као учиниле више другоме, него себи, па онда повриједимо себе, без да смо прво размислиле “а шта то мени треба, шта ја желим?”.
А желим да сам најприје у миру са собом, сама са собом, па онда са другима, са којима се може бити у миру, а са којима не може, њих свакако треба избрисати из живота, као гумицом ријечи с папира.
Како, питаш ме? Тако како се и живот мијења, тако како се и ми мијењамо, тако како се и други мијењају, сазријевају, расту или не расту, али дође нам једном да са свим људима у свом животу преиспитамо односе и одредимо им мјесто – прија ми да си ту, не прија ми да си ту. Не мора са свима одједном, него када ти одговара. Ето, тако просто и једноставно.
Није лако, али другачије не може, ако хоћу своју душу да сачувам. И зато се одричем страха, вјерујем да ја могу шта год ми прија, одричем се очекивања других људи, савршености у свему (јер то не постоји), мишљења других људи, људи чија ми прича не прија, одричем се журбе, трошења времена на оно на шта ми се не троши, знам да ми се не троши, одричем се поређења са другима и да ја могу све и за себе и за друге, јер нешто можемо и заједно, а нешто ти други могу и сами.
Не ради ништа због чега ти се душа узбуни и узбурка.
У овим годинама могу себи да допустим луксуз да прво ја мени будем добро, јер прије или касније, сви могу без мене, само ја не могу без себе.
Пише: Јелена Лугоња
Захвална на свему што имам и знам. Вјерујем да ће доброта и љепота спасити свијет. Учим и даље.
