Књига се пише од живота. Онаквог или оваквог, свеједно. Најчешће се пише од љубави, збројане у бисере, преплављене испреплетаним осећањима. Не може свако да напише књигу. Књигу пише онај, који има туђе очи, које те гледају тако, да у теби пробуде све успавано.
Имате ли такве очи?
- Добро дошли у нашу емисију.
- Боље Вас нашла. Хвала на позиву.
- Како се пише књига по Вашем мишљењу? Како је Ви пишете?
- Ја је пишем од љубави.
- Мислите из љубави?
- Мислим, од љубави. Не можете без љубави да пишете књигу.
- То онда значи да сваки човек може да напише књигу, је л’ тако ? Сви некога воле…
- Нажалост, није тако. Не воле сви… Или не воле довољно за све странице књиге. Може да је напише и такав човек, али ће читалац наићи на велике рупе оковане празнином. Људи су данас празничави… То Вам је као кад посадите семе у неплодну земљу, у бетон… И ту нема ничег.
- А како Ви знате да волите довољно за једну књигу?
- Ја волим за безброј књига.
- Значи, очекујемо безброј књига?
- Само да не престанем да волим.
То сам рекла водитељки емисије. Пола ме није разумела, али то је небитна ствар.
Прочитала сам јој увод у нову књигу :
Написала сам књигу о твојим очима.
Књига се пише кад те обори поглед,
неки другачији,
у којем спавају звезде.
Па шљашти, па те буди,
успављује, излуди…
У том погледу
спавају птице
и из књиге излећу к’о лопови
да ми сломе срце.
Ипак, написала сам књигу
о твојим очима.
Прочитаће је гладни и жедни,
да их хранимо љубављу.
Кад пишеш књигу, мораш да њоме нахраниш људе, да их напојиш са свог извора, ако немају довољно љубави, колико је имаш ти. Неко је и има, али је не да.
- Је л’ ме волиш?
- Не волим те – иза тога кисели осмех.
- Добро… – очи које стискам да не кане ни кап.
- Па ко може да те не воли!?
Само осмех.
У тај „само осмех“ стану све странице нове књиге, а све станице које треба прећи, више нису тако страшне. Има љубави. А кад има љубави, странице нису празне.
Кад је љубав, врцају и лете птице и из главе и из књига. Осете је мрави, цврчци, деца и људи, по осмеху, по сјају. Тад је најлакше написати књигу, па макар и о очима.
- Немој никад да престанеш да пишеш!
- Само, ако престанем да волим, а то је немогуће – одговорила сам мојој Лидији, жени из чијих сам новинских чланака, много научила.
Онда се појавила моја љубав. Питао ме је како могу толико да га волим и да ли ћу и када буде имао 70 година.
Моја љубав према људима је бескрајна. Према њему, стаће у све моје будуће књиге и странице.
- Трпећеш, трпећеш и после ћеш да ме замрзиш.
- Не могу ја то… Не знаш ме ти!
Вечно нахрањена и напојена љубављу, пишем ти књигу о очима.
Само да не престанем да волим.
Тако се пише књига, ако нисте знали!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
