У мојој машти, ми смо венчани и живимо заједно. Називаш ме својом женом и говориш како сам ти све украла – прво срце, па онда и презиме. У слободно време глумим Стоју и певам ти: „Коштаћу те, али никада не жали.“ И ти никад не зажалиш.
Упознала сам ти фамилију и пријатеље. Половина каже да сам ја твоја жена за сва времена, друга половина каже да „нисам за кућу“ и да сам луда, а ти и ја се смејемо, јер смо обоје луди. Са мајком ти се добро слажем, иако се мало расправљамо шта кувамо за ручак и која кад чисти кућу.
У мојој машти, ти пијеш пиво са ортацима и причаш како трошим доста пара и лоше кувам, али сам добра особа и још боља супруга. Онда дођеш кући, ја схватим да си пио и питам те колико си попио, а ти одговараш: „После дванаесте чаше сам престао да бројим.“ И онда се ја наљутим и кренем да сикћем и постанем гунђало, а ти кажеш: „Аман, жено, ћути више!“ и одеш на спавање. И никад се не наспаваш, кад ја нисам ту.
Сви нас питају кад ће деца, ми одговарамо да радимо на томе и онда ја родим принцезе књижевнице и фрајере музичаре. Строга сам мама и учим их лепом понашању, а ти си кул тата и као тинејџерима им дајеш новац „за пиво и цигарете“ да ја не сазнам.
У мојој машти, ми смо доста вредни и амбициозни, доста радимо, али доста и зарађујемо. Паре трошимо тако што путујемо и обилазимо лепа места. Ујутру у купаћим костимима, пијемо кафу на плажи, док ми штипкаш целулит, а ја ти се ругам за сало и „пивски стомак“.
Волимо се и кад имамо седамдесет година и кад се смежурамо, оседимо и остаримо. Ја ти плетем вунене чарапе, а ти доносиш дрва и ложиш шпорет. У мојој машти, ми смо бајка. Живимо венчани и срећни заједно, до краја живота.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
