„Како год да окренеш увек ћу бити заљубљен у тебе“, речи су дечака које сам чула у пролазу, у паузи између два часа, пре неког времена. Таквих, и сличних, обећања изговорено је небројено пута. Чују се, остану да трепере негде у ваздуху, њихов ехо путује, одбија се о стене и тако повређене од шибања ветрова, олуја, ледених погледа настављају свој живот, заборављене. Љубав не учимо, њу показујемо и живимо.
Серија мог детињства „Више од игре“, плејада глумачких величина у њој. Сцена када један од ликова, професор Зуба Бојић, износи своје арументе зашто Милица, матуранткиња и његова кћи, и Данилче, штампарски радник, фудбалска нада и револуционар, не треба да буду заједно. Противи се свим силама све док му неко од присутних не упути питање: „А шта ако је то права љубав?“ Одговора нема, али израз лица све говори.
О правој љубави испеване су песме, написани романи, чекају је и прижељкују, неки је доживе и проживе. Покретала је ратове, идеје и надахнућа, била муза песницима и сликарима. О познатима се причало и писало, заузеле су своје место у чуварима сећања и успомена.
Они „обични“ парови, који своју љубав живе за себе и чувају у себи, биће помињани у свом малом окружењу, а можда и никад.
Госпођа Ружица и господин Бора живели су свој свакоднрвни живот налик многима. Поздрављали смо се питали за здравље, уобичајене теме уобичајеног комшилука. Пензију су дочекали, децу извели на прави пут. Деца су кренула да утиру пут себи и својим породицама у белом свету. Ретко је било видети их једно без другог. Увек руку под руку, лагана шетња, осмех на лицу и топао поглед упућен свима. Чика Бора, како га је госпођа Ружица увек у разговору са другима звала од мила, иако повијених леђа које је болест годинама тако обликовала, био јој је сигурна лука у младости и сада у позним годинама, када је вид почео полако да је издаје. Корачала је сигурно јер је Борина рука била у њеној.
У зимским данима намештала би топао шал око врата, ушушкавала га, да не назебе. Волели су заједничке шетње по крају праћене тихом причом, само њима чујном и знаном.
О лепом времену јутарњу кафу би пили у башти оближњег кафића. Слику коју сам виђала памтићу, а испричану у овим скромним редовима, сачуваћу. Скромно, баш како су и они живели. Напросто из њих је зрачила љубав. Њихов живот био је сличан бајци. Само што бајке имају срећан крај, а живот нема.
Време сам почела да рачунам на оно пре короне и ово токо ње. Пристигло, непозвано, прекинуло је многе приче. Тако и ову Ружичину и чика Борину. Сигурну Борину руку заменио је штап којим опипава пут јер су очи додатно ослабиле. Навукла се на њих и туга и решила да трајно ту и остане. Срећемо се и поздрављамо, питамо за здравље. На растанку увек реченица у којој Ружица помене свог чика Бору. Права љубав.
Пише: Гордана Илић
Топличанка је душа од жене.
