Своје дечије и девојачке дане проводила је идући од рођака до рођака. Остајала би тек толико да се могу селу похвалити како су „удомили и све пружили сиротици“. Сваки оброк и нешто изношене одеће је поштено одрадила. Прала је, чистила, копала и сејала.
Друге зиме свог подстанарског живота послали су је на извор по кофу воде. Снег је нападао више од пола метра током ноћи и није било изгледа да ће стати. Видела је да има довољно воде у кући, али није ништа рекла. Огрнула се великим вуненим шалом и у изношеним, туђим ципелама које су јој спадале са ногу, пошла до извора. На сваких неколико пређених метара, враћала би се сад по леву, па десну ципелу која би остала заглављена у снегу. Рукама помодрелим од хладноће држала је кофу.
Вода на извору је несметано текла и преливала се преко руба, а мраз, који је све јаче стезао, ледио је њено тело. Пала је неколико пута док није пришла и наточила воду. Измучена борбом са ударима ветра, враћањем по обућу, гажењем по дубоком снегу, просула је пола садржаја по себи. Захватила је поново и полако пошла назад. Мокра одећа се ледила на њој. Заледила се и вода која је пљуснула у ципеле. Није осећала руке и ноге.
Чинило јој се да је прошла вечност док се није вратила својим привременим удомитељима. Били су изненађени што је виде. Оставила је кофу, изула се и отишла до своје собице. Тешком муком скинула је са себе мокру залеђену одећу, обукла суву, легла и покрила се. Три дана је имала грозницу. Долазили би само до њених врата да виде да ли дише. Када би се уверили да је жива разочарано су одлазили назад надајући се да неће дочекати јутро. Победила је грозницу, као што је то урадила и неколико дана раније, победивши снежну мећаву и тешку кофу са водом. Гледали су је тада са још више мржње и слали код других рођака.
У раду је проналазила заборав на све погледе мржње, ружне речи и понижење. Увече, уморна, седела би на сламарици и сањала о дану када ће се захвалити родбини на свему и отићи у град да изучи занат. Маштала је да постане кројачица. О томе никоме није причала, јер су рођаци хтели да је удају чим још мало одрасте, за неког сиротана који није тражио мираз.
Говорили су: „Треба да буде захвална што је неко хоће. Нема за шта пас да је уједе. Да није нас и наше доброте ко зна шта би било са њом.“ Са напуњених петнаест година спаковала је оно мало ствари и раном зором, пре првих петлова отишла. На цедуљи је написала да се захваљује свима што су јој пружили храну и кров над главом и да иде у град да изучи неки занат.
Никоме није недостајала. Једна уста мање су хранили. Пред селом су говорили да је незахвална, отишла је крадом, а они су толико за њу учинили. Сигурно иде да се проводи и живи животом грешнице. Нико се није запитао како ће сама без иког свог. А сама и без иког свог је већ дуго. Заборавили су на њу већ са трећим заласком сунца.
Стигла је на обалу Саве баш када се скела спремала да са сремске стране пређе на шумадијску. Видевши је са завежљајем у руци у изношеној одећи и обући скелеџија се сажалио и није јој наплатио превоз. Гледала је са скеле узбуђено обалу којој су се приближавали, чврсто се рукама држећи за ограду. Када је крочила на обалу, окренула се, погледала супротну страну и тихо изустила: „Не враћам ти се више никада“. Пратећи пут стигла је око поднева у велики град.
Пише: Гордана Илић
Топличанка је душа од жене.
