Скупљала сам сећања данима, месецима, годинама. Има их поприлично. Чувам их у недрима својим. Ту су на сигурном. Неће бити заборављена. Близу срца су. И сва су некако лепа. Сачувала сам њихов сјај. А некима чак и додала сјај јер га заслужују.
То су баш она сећања која терају сузе на очи. И нека су болна, али моја су. И јесу лепа. Најлепша. Јер су ме научила како се расте. Сазрева. Постаје одговоран. И помало прек.
Али и како бирати. И имати спокој у души. Да је грешка само пут којим се учи. И да је коначно одредиште увек достижно, само је потребно бити истрајан.
Научила су ме да када се највише бојим тада могу бити најхрабрија. И да могу више него што дозвољавам себи да помислим. Да ниједан пут није погрешан. И да је сваки човек на том путу путник намерник. Неки од тих намерника су ми указали на моје слабости. И те слабости су добре. Чисте горчину ненамерно накупљену.
И још су ме научила да је есенција живота искреност. Она потпуно огољена, помало стидљива и наивна. А тако снажна. И држи све конце у својим рукама. Не можеш јој измаћи. Увек те некако стигне. А и не треба бежати од ње јер она нас ослобађа. И чини чвршћима.
А научила су ме и да увек идем напред, окрећући се само ради своје сигурности. Ништа превише. Ништа предуго. Само ићи, не стајати и не жалити за тим што је прошло јер ново ће доћи. Увек дође. Баш као што после кише дође Сунце, после суза смех, после туге радост. Такав је процес. Такав је живот. Такви смо ми.
Чувам та сећања попут мало воде на длану јер су драгоцена. Јер су симбол мог живљења. Јер су печат мог постојања.
Јер су моја.
Пише: Сања Соле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
