Сви ми имамо неке своје приче. Урезане дубоко у нама. Чувамо их као највеће благо. И скривамо од других мислећи да су други другачји и да нас неће прихватити.
И она је тако стајала. Причала о себи. О свакодневним темама које се срећу на сваком кораку. Лаке за препознати. Све до тренутка када је отворила ковчег који врви од болних успомена. Јако болних. Душа је окована тим болом који се увукао под кожу и уселио се у сваки будући дан. Место му је ту. Нема где да оде. Са њом му је добро. Ту је нашао уточиште. Ту се осећа сигурно. Заштићено. Ушушкано. Ту је свој на своме. Она му је посвећена. Чува га себично од других. Негује га. Услишује његове жеље и задовољава његове потребе. Живи из дана у дан будећи се и лежући са њим. Некако је почела да га ставља на прво место, увек је он испред свих других, испред ње саме. Увек на видику. Увек је она на опрезу због њега. Шта ће…мора. Он нема никог другог сем ње. На њој је да га чува. Њега чува, а себе заборавља. А није лако. Године су то. Научили су тако. И Он. И Она.
А онда тако дође неки тренутак када се она запита да ли живот може другачије да изгледа. По први пут види снагу коју носи у себи. Схвата колико је Он њој помогао. На његовим темељима је изградила челичну вољу, гвоздену снагу, несаломиву одлуку да крене даље. Да покаже себи и свету све што је до сада скривала. Да дозволи да други виде њену способност трансформације. И њену лакоћу неописиво јаке личности. Коначно схвата да је Болу потребна слобода. Да она мора да га пусти да оде од ње. Да му се захвали на свему што је његовим доласком добила и да га пусти. То је тешко. Јако тешко. Можда чак и немогуће. На чему да му захвали? На бесаним ноћима, на данима проведеним у рекама суза, на грчу у стомаку са којим се сродила, на људима који окрећу леђа чим наслуте горки укус њене истине? Да се захвали на свему томе? Али како? Како…? Тако… Само да се захвали. Јер јој је Он омогућио да Она постане нека друга, јача, већа, моћнија и по први пут своја, свесна себе и своје снаге.
Најцрње је пред свитање. Њено свитање се дешава управо сада. Рађа се нова Она са срцем лавице. Спремна да освoји свет. Спремна да освоји себе својим чарима. Пушта Бол да крене путем слободе јер му овде место више није.
Она креће путем своје слободе до свега онога што већ дуго чека на њу. А толико је тога. Намењено њој и створено само за Њу.
Сања Соле Ђорђевић
Топличанка је душа од жене.
