Негде у неком месту на југу, које се више нигде, ни у шта не рачуна, родила сам се ја. И даље се живи, ради и весели као и у било ком месту ван њега, али се све промени оног тренутка када се на породичним слављима појаве „Они из Београда“.
За њих се припремају најбоља јела. Бака устане рано да замеси погачу, уштипке и разне пите. Тетка се растрчи по дворишту да скупи најсвежија јаја за штрудле, а сестра гланца већ угланцану кућу. Мушки чланови се обично утркују да изнесу најбоље пиће које имају, а ја, па ја се обично држим по страни и чекам да ме, као по обичају, позову да им помогнем. То што сам и ја скоро стигла из не тако далеког града као што је Београд, не даје ми за право да одмара. Исти шаблон понавља се у свим кућама када им у госте долазе „Они из Београда“.
Са њиховим уласком у кућу докотрља се другачији акценат, академски говор и хладноћа. Колико јуче ти су се људи откотрљали одавде. Сви желе да им угоде, да би им било пријатно код нас. Бака и мама се постиде својих завеса, старе угаоне гарнитуре и похабаних ормарића у кухињи. Жао ми је што мисле да они много боље живе у Београду. Смешкамо се једни другима, али се никако не гледамо у очи или се гледамо тек после четврте туре пића. Тада већ свима почиње да се мути поглед, па је онда лакше. После неколико песама, грле се и доста неискрено глуме присност са домаћинима.
Не могу, а да се не загледам у крајњи облик свега што видим у свом окружењу. Зашто су моји толико наклоњени људима који нас се сете једном годишње? Када сам одрасла разумела сам да је све то само живот. Весеља су места да се похвалиш, да истакнеш своју величину и што будеш гласнији у томе лакше ћеш прогутати ове из мањих места. Мислим једноставно је, ти си из Београда. Свакако величина места у коме живиш даје ти за право да се понашаш велико, зар не?
Опште је правило да ти не смеш успети ни у једном другом граду осим у Београду. Стога се само приче о пословима и позицијама у фирмама рачунају ако су се десиле управо у Београду.
-Студираш? А шта? Озбиљно? Где, у Београду? А не, у Нишу. Па добро.
Окрећу главу и стављају ти до знања да више ниси занимљива и да немају шта са тобом да разговарају. Не гледају те одбојно или сажаљиво, само не постојиш. Остатак вечери се правимо да се не познајемо.
Сценарио одласка се никада не мења. Представа је као и до сада много пута извођена па обично само стојим по страни и понављам већ добро познат текст. Јавиће се, журе и наравно видећемо се. Никада се не сете први да позову и све им је опроштено ако кажу да су у гужви, јер они живе у Београду па је то разумљиво. Видећемо се наравно на истом месту и у исто време, следеће године.
Свако моје виђење ствари другачије од мог окружења јесте изазивало негодовање. Правим се паметна или мудрујем, како би тетка рекла.
-Мени се више свиђа Нови Сад, рекла бих готово увек када се помене нека прича о мом пресељењу.
-Немој тамо, далеко је, ближи ти је Београд, каже мама.
И тако у круг. Бесконачан круг по Београду, али никако ван њега. Све ван њега се не рачуна. Све ван њега нема значај. Све ван њега се не броји нигде, ни у шта.
-Долази чешће, љуби ме мама на растанку. Ниси у Београду.
Затварам врата и отварам пејзаже. На фасади куће на урушеном малтеру, на клупи испред дечијег игралишта и на сваком прозору у аутобусу док се возим далеко. Тамо доле, на југу, у неком месту које се више нигде, ни у шта не броји, остају само слике и пејзажи свих оних лета које Београд никада неће разумети.
О Београде, не волим те, Београде.
