Вратило јој се лето када је њен брат, онај шарени балончић, кога је она прва видела у барици кише, нестао у речном виру и пукао као мехур?
Гушила се. Нешто тешко јој је притискало груди, седело на њима, округло попут лопте која се час дизала високо, а затим силовито падала и ударала по њима. Лопта, иста онаква коју је Димитрије тога лета, лежећи на свом кревету бацао у вис и хватао. Она иста којом је, ненамерно, ударио у икону.
Зачула је једно тихо туп, исто као тога дана. Удахнула је ваздух пуним плућима, села на кревет, попила чашу воде. Поново исти звук, па још једном, још једном… Кренула је у том правцу вођена тихим звуцима. Дошла је до иконе. Чини јој се да су се ударци појачали и учестали. Можда то само њено срце јако удара. У полумраку собе видела је кратак сребрни траг на дрвеном поду. Сагла се да види шта је то. У расцепу између две даске нешто је било. Покушала је прстима да дохвати, али није успела. Отишла је тихо до кухиње и узела нож. Опрезно га је завукла у процеп и подвукла испод, сад је знала, металног предмета. Лагано га је подигла. Другом руком ухватила је метал округлог облика. Чврсто је затворила длан, плашећи се да га поново не изгуби, да је не напусти. Није морала ни да гледа, знала је шта је.
Само да се онога дана, тужног, најтужнијег лета, вратила да види шта им се то јавило, шта их је позвало и хтело да им јави.
Да ли су уместо речи: „Нека те чува“, биле речи „нека се чува, чувај га?“
Обрисала је сузу са дуката која га је оросила, пољубила га и вратила у рам иконе, уз речи: „Код куће си, чуваркућо“.
Одломак из романа „Помоћна кућа“
Аутор Гордана Илић
Топличанка је душа од жене.
