Деда Драгутин

деда
Pexels.com

Деда Драгутин, једна од грана стабла породице Илић, највећи део свог дугог, тешког, али и лепог, плодоносног живота, провео је у Београду. Са нешто новца, добијеним од родитеља, уз речи да се, као и његова браћа и сестре сами изборе за своју будућност, упутио се из родног места на северу, пут валовите Шумадије.

Можда би до села богатих плодном земљом и вредним људима и стигао, да није понестало новца исплаћеног наследства. Обале реке Саве, бродови који су пристизали пуни робе и стална потреба газда за радном снагом зауставиле су га под зидинама Београда.

Вредан, поштен и стрпљив, каквог га је Бог дао, а родитељи га одгурнули од себе, штедео је од наднице и маштао о бољим данима. Први зрак и најава бољег појавио се у виду бака Наце, младе Македонке. Уследило је скромно венчање, а затим су зраци полако обасјавали њихову малу, изнајмљену собицу на, тада периферији Београда, месту малих чатрљица окречених у бело, прашњавих улицa које би се са сваком кишом претварале у каљугу. Заклео се тада да ће своју децу учити да буду вредни и поштени и да ће их пазити и чувати, никада их неће терати од себе.

Деца су се рађала, капитал, уз њих двоје чуварних, увећавао. Купио је деда Драгутин кућицу са три просторије, уселио се са својом породицом, а затим почео да се бави оним што је научио као момак. Месио је ноћу хлеб који је ујутру носио  улицама у корпи на леђима и продавао. Мало по мало посао се развио, у најам је узео пекарицу и кренуо хлебом да храни породицу.

Живело се лакше, али не бахато. Тежину надолазећег времена осећао је у ваздуху, видео у узбурканим таласима Саве, разумео у неизговореним речима пролазника.

Балканске ратове провео је ту где је и био. Месио и пекао хлеб, продавао, али и давао женама чији су мужеви били на ратишту, војницима који су мобилисани ишли пут топовских плотуна и пушчане паљбе. Где има за њих биће и за друге. Помагао је месецима удовице са нејаком децом, слао по Наци хлеба и уз хлеба.

По завршетку, док су се други радовали, мислећи да је са убијањем и ратовањем завршено, хладан ветар са Алпа натерао га је да се стресе и најежи тих топлих дана и вечери. Био је један од оних који су слутили још веће зло. Полако је почео да завршава послове у пекари, оставља брашно на сигурно, суво место, новац закопава у дворишту. Изокола је Наци причао како треба да ради, брине о деци.

На то му је само одмахивала руком и питала га шта му је, рат је готов, вратили су се преживели, биће сада боље. Одмахивао је руком и себи мрмљао у браду. Једне топле вечери почетком јуна 1914. године, када су деца легла да спавају, извео ју је у двориште и тихо, шапатом, рекао да се спрема нови рат, да ће поћи у бој, да је ставио брашно на сигурно, показао и где, да је уз темељ куће закопао кесу са новцем и да буде, као што је до сада била, мудра и чуварна.

Погледом у Драгутинове зенице постало јој је јасно да све то озбиљно мисли, да не греши. Увек му је веровала, знала је да пре одлуке добро размисли, три пута премери пре него што пресече. Загрлила га је, тихо заплакала и сузама оквасила његове брке. Пољубио јој је дланове и чело, помиловао по коси, спустио руку на раме, стегао га, а затим су ушли у кућу.

Недуго затим, војна труба огласила је мобилизацију и збор. Без речи се спремио, изљубио децу и загрлио Нацу. Из џепа своје кецеље извадила је дукат који су стављали у чесницу о Божићу и заденула у поруб шињела дубоко да не испадне. На путу ка капији није се окренуо ка њима, не желећи да виде како му дрхти брада, а уснама гризе бркове. Наца је тешком муком задржавала сузе не желећи да га њима испрати. Обећала је себи плакаће срећна када се врати кући.

Борбе су почеле и пре него што су очекивали. Првих дана није знао шта га је снашло.  Временом је радио оно што и искуснији борци који су иза себе већ имали искуства  страдања, познавали мирис барута и укус крви.

Низали су се дани на фронту, саборце који су остајали у рововима замењивали су други, чинило му се све млађи и млађи, деца. Покушавао је да их припреми на оно што следи, ако се ико икада може на то припремити, већ само прихватити, стављао их иза себе, штитио. Црнило и мирис усирене крви увукао им се под кожу и ту настанио. Дане више није бројао, као ни мртве. О времену се није причало, квасило је из неба обилно, не штедећи војску, муницију, оружје и коње. Владало је време смрти. Бројао је метке у шаржеру, колико их има, водећи рачуна да их не потроши све, а да нове није добио.

У кратком предаху после Колубаре дошао је кући, провео неко време са породицом, набавио тешком муком, код својих познаника трговаца, оно чега је фалило и отишао мало умирен тиме да су бар кратко време сигурни.

Време смрти и људског зла није посустајало. Постало је још теже, неизвесније, као и пут којим су пошли тражећи спас. Дукат у порубу шињела је заборавио све до тренутка када је зауставио куршум намењен његовој нози. Добра Наца знала је да ће га чувати и надала се сачувати. Пољубио је кроз тканину дукат, прекрстио се и помолио Богу. На путу голготе црпео је последње атоме снаге, бодрио себе и друге, причао саборцима о хлебу који ће да им испече када се врати својој кући. Сваки од њих га је, занесен, слушао, увлачио кроз ноздрве замишљени мирис, дизао се окрепљен и кретао даље.

Прешао је Албанију уморних, отеклих ногу и болесне душе. Број оних којима је обећао врућ хлеб знатно се смањио. Удисао је сада, као оно давно мирис теста, мирис морске воде. На носилима су га унели у један од шатора. Опорављао се дуго. Опорављен, фотографисао се, и на полеђини фотографије написао Наци и деци неколико редова:

Солун, 25.2.1918.

„ Драга Нацо и децо, шаљем вам слику моју да видите како изгледам после толиког времена. Иста нека вам буде успомена. У нади да се ускоро видимо, остајте сви здрави као што сам и ја. Поздрав свима, теби и деци, остајем љубећи вас Драгутин“

Деда Драгутин је током боравка у Солуну излио кутијицу за дуван од олова. На њој је изрезбарио орла и цвет на поклопцу и написао: „ За усп. из свт. рата ДИ у Солуну 1918.“ Са стране је слика брдске хаубице( тако и пише), са доње стране топ, пушка, цокула, метак и срце. Са друге стране је пушка, на трећој ашов и будак, цокула и секира, а на четвртој линије које представљају таласе.

Вратио се своме дому и породици. Наца је плакала од среће и накупљене бриге у души, а Драгутин је грицкао бркове.

 

Гордана Илић, супруга Драгутиновог потомка.